Очекујем посвећеност

Бојан Суђић на изузетно суптилан начин размишља о женском бићу. За професора Музичке академије у Београду, човека блиставог ума и неоспорне елеганције, тананости, продуховљених мисли, благости у ставу и покрету, жена је мотив постојања, животни покретач.

Говорећи о природи мушко-женских односа, маестро, који води порекло од знамените фамилије Ненадовића, у први план ставља комплементарност. Основна нит које се уметник држи јесте да се од једне особе супротног пола, као и у животу, са пријатељима, не сме превише очекивати.

Чиста душа

Оно у шта је славни диригент уверен јесте да је сама природа предодредила спољашњост као прву и неопходну копчу. Међутим, код маестра Суђића, тај првобитни окидач нема шансу уколико није испуњен одговарајућим садржајем.

Када говоримо о жени која може да доспе у жижу мушке пажње, свакако, да је физички изглед значајан. За мене је он искључиво улазница, односно лакиране корице. Тек ако је садржај интересантан, остајем до краја да ишчитавам дату књигу. Непривлачне корице ћу тешко пристати и да отворим. Не може се све проверавати у животу. Када начнем ту садржину, очекујем да наиђем на једну чисту душу, неоптерећену претварањима, "исфолираностима" и наслагама овог века који данас живимо. Очекујем једну особу која зна да цени живот. Тиху у патњи, не претерано бучну у радости. Која зна приоритете у животу. Очекујем једну посвећеност, једну душу која је спремна да даје и прима. Блиско ми је непрестано емотивно завођење, удаљен сам од сваке помисли на духовну лењост и незапитаност. Очекујем партнера који је спреман да се жртвује и за кога се вреди жртвовати. То и јесу били моји емотивни и естетски критеријуми, када сам ступао у брак – казује Суђић.

Оног момента када је почело "обарање руку" у неравноправним дисциплинама, жена је по његовом схватању изгубила у много чему. Од 1998. до 2004. године, боравио је у Стокхолму, где је био први диригент Краљевске опере. Иако је увек за истинску еманципацију, демагнетизација полова је нешто на шта он посебно указује.

– Гласам за еманципацију у позитивном смислу. Али, она не значи такмичење на мушком терену. Та грубост, жеља за доминацијом, свест о томе да жена више не треба да се допада, присутна је у свету. То је, нажалост, оставило негативан утисак на мене током боравка у Скандинавији. Оно што сам тамо виђао јесте равноправност, али она која се исказује у једнаком напијању, тетурању, позивима апел сервису због премлаћивања мушкараца од стране жена. У мом генетском склопу то су невероватне ствари, исто као и малтретирање жена. Таква еманципација је донела штошта лошег. Оно што је за мене поражавајући резултат свега, не знам да ли је социолошки фактор или зависи од других ствари, јесте да мушкарци постају феминизирани, а жене све више мушкобањасте – уочава уметник.

У сенци моћних

Доминантна материјалистичка филозофија данашњег мушкарца и жену ставља у подједнаку клопку. Да ли има лаког излаза из тог обруча?

– Једна крајност рађа другу. Постулати доброг васпитања и пожељног понашања личности у прошлости, као што су скромност, смиреност, васпитаност, неграмзивост, у савременом друштву се окрећу у своју супротност. Постају мане којима се савремени теоретичари изругују. Раније није било грубих жена нити спонзоруша у том обиму. Знало се шта је проститутка, али данашње спонзоруше никако себе не доживљавају као такве. Јасно је да је једно клатно било усмерено у правцу еманципације да би се реакција јавила кроз говор примитивног човека који је реаговао бруталним приказивањем силе. Такав мушкарац осваја физичком снагом и способношћу да жену нахрани. То су пећински модели који су се данас појавили у новој спонзорско-материјалистичкој редакцији. С друге стране, оне жене које нису способне да се укључе у битку за сопствену равноправност, осећајући инфериорност, покушавају да искористе своје атрибуте. Мушкарац ту искључиво задовољава сопствени его. Он је негде свестан да жена њега није изабрала због квалитета личности, већ због луксуза који може да јој омогући. То ствара осећај велике усамљености. Јер, ни један човек не може веровати жени која ће бити заведена сјајем његовог злата – сматра диригент. Заварани логиком потрошачког доба, ми наивно верујемо да ћемо живети вечно. Да ћемо вечито бити млади, да имамо безгранично избора испред себе. Егоистички, у огледалу нарцизма, себе посматрамо као вечито створење, које ће надвладати све. И тиме је већи страх. Не схватајући колико је живот брза и пролазна ствар – закључује маестро Бојан Суђић.