Радикални проблем Србије

Радикални проблем Србије јесте Српска радикална странка. Ово је веома јака тврдња и, наравно, потребно ју је ваљано образложити. То ћу и учинити. Постоје два основна разлога за то. Први је фундаментални: да ли су радикали "системска" странка, што значи да ли заиста прихватају демократска правила? Показаћу да они то, бар за сада, нису. Други разлог је техничке природе. Чак и ако екстремна или екстремистичка странка прихвата правила демократије, стабилност демократског система зависи од постојања јаких стожерних партија левог и десног центра. Напротив, јаке екстремне партије, било леве или десне, проузрокују политичку нестабилност, отежавају доношење компромисних одлука и формирање стабилних влада. Кренимо од овог последњег.

Замислимо "политички простор" који се креће од националне (или националистичке) деснице до крајње либералних ("анационалних") странака. У српским околностима, мислим да би се већина аналитичара и бирача сложила да бисмо, идући од десног на лево, странке поређали по овом реду: радикали, ДСС, Демократска странка, Г17 плус, ЛДП. Ако сада, уз сваку од ових странака, ставимо и приближни проценат гласова који очекује да добије на следећим изборима (како то досадашње анкете показују), имамо следећу ситуацију: 30 одсто (радикали), 20 одсто (ДСС), 20 одсто (ДС), 5 одсто (Г17 плус), 5 одсто (ЛДП). Преосталих двадесет одсто гласова одлази на мањинске странке или странке које је тешко дефинисати на овој једнодимензионалној политичкој оси (као што је, рецимо, случај са СПС-ом). Овакав распоред гласова потпуно одскаче од онога који очекујемо у "нормалним", стабилним демократским системима, где би приближан распоред био око десет одсто за екстремну десницу, 40 процената за умерену конзервативну десницу, 40 одсто за умерене либерале, и можда десетак процената за крајње либералне странке. У стабилним режимима имамо дакле "гомилање" гласова и партија око центра тако да средишње (умерене) странке могу да рачунају на бар две трећине укупних гласова. Таква је ситуација и у целој источној Европи. Једино је у Србији распоред асиметричан, јер једино у Србији екстрем (десни) не само да је значајнији него што би то са тачке стабилности система било пожељно, већ има и најјачу појединачну странку.

Овај "технички" проблем политичку сцену чини неуравнотеженом. Предност постојања највећих странака у центру није само у томе што средишње странке воде умерену политику тако да не долази до наглих "искакања" него и у томе што су стожерне странке способне за прављење коалиционих влада. У српском, неуравнотеженом, систему, чак и веома широка коалиција (у смислу да покрива разнородни политички терен, значи различите идеологије) може лако да се покаже недовољном за формирање стабилне већинске владе.

Али, као што смо већ рекли, ово је технички проблем који ће наставити да српске владе чини нестабилним докле год или радикали не постану маргинална странка, или се пак (као ХДЗ у Хрватској или бивши неофашисти у Италији) не трансформишу у странку националног конзервативног центра. Али, да ли је ово потоње могуће, тј. да ли су радикали, како је Душан Павловић пре више од годину дана тачно поставио питање, системска странка или не?

Погледајмо ово суштинско питање. Узмимо да су две основне и минималне одреднице демократије: 1. поштовање основних слобода свих чланова заједнице (слобода речи, мисли, окупљања, верских и националних осећања, власништва) и 2. прихватање резултата изборне утакмице (поштени и слободни избори). Назовимо прву карактеристику трпељивост, а другу смењивост. Каква су, у ових 15 година постојања вишепартијског система, досадашња искуства са радикалима?

Што се смењивости тиче, радикали су се углавном показали спремним да поштују резултате изборне утакмице. Њихов штаб је често давао бар једнако тачне, а некад и поузданије, резултате избора него друге партије. Али, постоје бар три изузетка. Иако радикали нису директно учествовали у две велике Милошевићеве крађе гласова, после локалних избора 1996-97. и наравно у септембру 2000. године, у оба случаја СРС је прећутно, а често и отворено, подржавао резултате крађе и нападао оне који су се крађи супротстављали. Значи, то је велика мрља што се поштовања демократских резултата тиче. Постоји и трећа, чудна, мрља: то је било када су радикали прихватили очигледну изборну крађу чија је жртва био управо њихов лидер. У председничким изборима 1997. године против Лилића и затим Милутиновића, Шешељ је, према општем уверењу, освојио више гласова и од једног и од другог противкандидата, али је коначно прихватио да буде побеђен. И то није плус за демократију – јер прихватање пораза је морало да иде уз неки "договор" са Милошевићем. Значи, што се смењивости тиче, радикалски досадашњи учинак је прилично мршав.

Погледајмо сада став СРС према трпељивости или поштовању основних слобода грађана, укључујући и политичке супарнике. Овде је ситуација много гора. СРС не само да негује говор мржње и увреда према свима са којима се у датом тренутку не слаже већ га, како је то Ђорђе Вукадиновић недавно приметио, све више упражњава у овој најновијој фази "решешељизације" партије. Радикалска нетрпељивост није остала само на речима. Треба се сетити Шешељевог пребијања политичких неистомишљеника (палицом за беjзбол!), као и чињенице да се СРС, када је био на власти у коалицији са социјалистима, из петних жила трудио да донесе и примени три ужасно репресивна закона која су ишла против слободе штампе, аутономије универзитета, и слободних електронских медија. Ти закони су довели до ноћних препада на новине и радио станице, заплене и продаје њихове имовине, анулирања академских слобода и касније систематског и дневног премлаћивања грађана.

Нема разлога да верујемо да би се СРС понашао другачије сада када би, којим случајем, поново дошао на власт. То немамо разлога да верујемо управо зато што се СРС показао неспособним или невољним да крене путем постајања "системске" странке десног центра. У ствари, чињеница да СРС није системска странка постаје очигледна када размислимо да при гласању за било коју странку сем СРС, наша одлука да ли да гласамо за дату странку или не зависи од тога да ли се слажемо с њеним ставом о Косову, економској политици, европској интеграцији итд. Једино у случају СРС-а, морамо себи да поставимо и два додатна питања: да ли верујемо да је СРС постао трпељива странка ("да ли би слали тенкове на демонстранте или не?") и да ли верујемо да би СРС прихватио да изгуби власт? Значи, само они који би и на ова два допунска питања одговорили потврдно, могу да сматрају да су радикали постали системска, "нормална" странка. Мени се чини да на оба додатна питања, на жалост, морамо одговорити одречно. Као некадашњи КПЈ, радикали су странка која не прихвата самокритику нити признаје да је икада направила политичку грешку. То наравно понекад доводи до комичних ситуација као када се границе Србије још увек замишљају на линији Вировитица – Карловац – Карлобаг. Али нереалност такве политике не сме да нас заслепи те да не видимо оно што је важније, а то је остајање на тврдим идеолошким позицијама екстремизма, неспремност на промене, и оно што је најважније – нетрпељивост према различитим мишљењима. Због свега тога мислим да прва реченица овог чланка није била претерана – штавише, мислим да је она потпуно тачна.