Законодавни оптимизам

Цицерон је говорио да „смо сви слуге закона, да бисмо били слободни”. Код нас се понекад од закона сувише очекује. Исто као што се путовање до одређеног места не може убрзати постављањем нових, модернијих и „лепших” путоказа, ни неким законима се самим по себи, не могу постићи пројектовани циљеви. Нарочито је лоше када се закони доносе из „помодних” разлога, јер ето, тобож, „таква законска решења постоје у другим напредним државама”. Ту су наравно и фамозне „европске препоруке” које се често тумаче погрешно, па и сасвим наопако.

Суморна је истина да се сваке године смањујемо за по један град средње величине. У Србији је нажалост све мање деце, а све више отужне приче о добробити деце, дечјим правима и старању „брижне” државе о деци. Пре неколико месеци и министар здравља је вероватно „насео” на тумачење неких својих правних саветника, па је на националном, пардон „европском” ТВ сервису Србије, прилично оштро одговорио свима који су разложно критиковали одредбу новог закона о здравственој заштити по којој дете одређеног узраста може забранити свом лекару да о његовом здравственом стању обавести родитеље детета. Министар је „критичаре” лаконски упутио да прочитају Конвенцију о правима детета, али ту конвенцију он сам, по свему судећи, није прочитао. Да је прочитао, могао се врло лако уверити да ниједна одредба не може да се тумачи тако као што је то учинио наш законодавац. Праву детета на приватност, сходно којем дете не може бити изложено произвољном или незаконитом мешању у његову приватност, породицу, дом или преписку, очигледно је приписан преширок ефекат.

Чудно је и резоновање по којем би се забраном сваког телесног санкционисања деце законом упутила некаква порука о „пожељном” васпитном стилу. Није сврха закона да упућује „поруку” или то бар не може бити његова основна сврха. Зар би било ком разумном пало на памет да пропише законом да је убиство забрањено или да се не сме силовати ? Самим тим што су прописана одређена кривична дела, њихово чињење је противправно.

Било каква забрана нема реалан ефекат ако није предвиђена и санкција за њено кршење. То значи да ако би у Србији заиста било забрањено баш свако телесно кажњавање деце од стране родитеља и у васпитне сврхе, то би пре или касније, свакако довело и до прописивања санкција за родитеље који такву забрану не поштују, или би забрана остала „мртво слово на папиру”.

Децу треба штитити на све расположиве начина, па наравно и законима, али то се не може постићи нормама козметичке природе, чији је циљ „едукација” грађана. Од самих закона не треба очекивати чуда. Код нас се и иначе закони често доносе по „о’рук систему”, па и као „споменици” појединих амбициозних министара, али и неких невладиних организација. Онда се и сасвим нови закони брже-боље мењају, а некада чак и пре почетка њихове примене. То је управо случај са новим закоником о кривичном поступку, усвојеним пре свега неколико месеци. Још није ни започела његова примена, а у Народну скупштину већ експресно стиже предлог закона о његовим изменама и допунама.

У једном старом филму, одјекује вапај: „Мајстори, мајстори, шта сте урадили са мојом кућом”, а можда се ускоро зачује: „Реформатори, реформатори, шта урадисте са нашим правним системом”.

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије