Непристајање на заборав

Позната књижевница Светлана Велмар-Јанковић, од прошле године и члан САНУ, неуморно се у својим делима ("Дорћол", "Лагум", "Бездно", "Прозраци", "Востаније"…), бави прошлошћу и историјским темама. Крајем 2006. објавила је и књигу за децу и омладину "Очаране наочаре. Приче о Београду" (издавач "Стубови културе"), поручујући тако и одраслима да је неопходно знати, или научити да се зна, колико је важно неговање и поштовање онога што чини нуклеус историје једног народа.

● У изјави нашем листу поводом избора у САНУ сетили сте се својих пријатеља писаца којих више нема, који нису били академици, а својим су делом то заслужили. Није баш често да се неко, у тренутку своје среће, сећа неправде према другима?

– Тек што сам била почела да читам "Политику" – било је то у години у којој се рат завршио, 1945 – наишла сам, мислим да је већ била јесен, на један чланак потписан именом Исидора Секулић. У том чланку је ауторка, о којој тада још ништа нисам знала, излагала своје уверење како је важно захвалити се поштеном налазачу који је власнику вратио оно што је нашао, али није неопходно при том га и хвалити, јер је он учинио оно што се од сваког поштеног човека може и мора очекивати: вратио је оно што није било његово.

И данас мислим, као што је и Исидора мислила – да је сагласно са неким осећањем поштења, које одавно код нас није на високој цени, сећати се својих другова, заслужних прегалаца и у књижевности и у култури, и дугова које нисмо стигли да им одужимо, а требало је. Кад да их се сетим ако не у тренутку уласка у институцију у којој сам се надала да ће ме, ако стигнем, они сачекати, у Српску академију наука и уметности? Не треба ме хвалити због тога што се сећам оних којих више нема, а заслужују да их памтимо: и то би морало да се подразумева. Чланство у Академији свакако обавезује на поштовање основних моралних норми, међу које убрајам и враћање дугова, ако никако друкчије – оно непристајањем на заборав.

● Средином децембра обележено је 200 година од првог ослобођења Београда (13. децембар 1806). Да ли датумима из наше историје дајемо одговарајући значај?

– Немам утисак да су наше културне институције пронашле начине на које се могу достојно и упечатљиво обележавати изузетно значајне историјске годишњице. Верујем да исказујем уверење многих кад кажем да нам је једна од најважнијих промена што нас очекују – баш она која се односи на ново схватање и прихватање историјске прошлости, како ближе, тако и удаљеније.

● Можда, као што кажете у "Востанију", Вашем роману о Карађорђу, потомци више не хају ни за претке ни за прошло доба?

– Тежња ка непамћењу онога што су нам преци оставили као нематеријално благо није новог датума, и није само последица залагања власти из послератног револуционарног периода да се већи део нашег историјског памћења одгурне према забораву. Склони смо, на жалост, непамћењу и историјске прошлости и великих заслуга предака и сигурна сам да би упорни рад на исправљању – ако је то икако могуће – ових наших неславних особина, могао допринети да се у сопственој садашњици боље осећамо.

● Како када највећи број Београђана сусрете заказује "Код коња" уместо "Код кнеза"!

– Не знам колико ћу вас изненадити ако приметим да је договарање о подневном или вечерњем састајању на Тргу, "Код коња", почело још раних шездесетих година, ако се добро сећам. Али тадашњи млади нису претерано криви због измишљања овог назива, свакако непримереног кнезу Михаилу и његовим великим заслугама за малу вазалну кнежевину којом је владао, не само стога што су – ако су нешто и учили о кнезу на часовима историје – учили мало, и то пре свега о њему као владаоцу који је, у унутрашњој политици, био заклети противник свих слобода, а нарочито слобода радничке класе што је тек настајала, него зато што су учили оскудно и извитоперено. Знам да сам врло попустљива према младима из свих генерација, али сам попустљива и због тога што се сећам како је, колико дивно толико и тешко бити млад, и колико је опасно осећати да сте узјахали живот, не слутећи да ће вас на првом заокрету – као што је сваког – само стрести са себе, у прашину, ма колико се чврсто стисли уз његову сјајну гриву. Врло сам захвална свом искуству које сам стекла као парија у првим годинама после рата: кад немате много наде да ћете испливати – или се борите до последњих снага, или потонете.

● Београд нема многе споменике који би подсећали на јунаке историје, на пример, нема споменик Филипу Вишњићу. Можете ли замислити Грке да не подсећају на Хомера?

– Не могу да замислим ни грчке велике градове без споменика Хомеру, ни Лондон без споменика Бајрону, ни Париз без споменика Виктору Игоу и можемо да наставимо да ређамо многе европске и ваневропске метрополе које су стигле да подигну споменике својим великанима – неће вредети, све док и сами не почнемо да бринемо о сопственим пропустима. Академик Дејан Медаковић је, пре неколико дана, у вашем листу навео низ имена заслужних људи који су већ одавно – хајде да употребим једну синтагму, честу у говорном језику – "на листи чекања", нажалост подугачкој, коју су установиле наша немарност, равнодушност и заборавност. Али, да мало ипак застанемо и да почнемо да замишљамо како, ове године, ове која је тек дошла, која се већ слутила у ваздуху, у једном сунчаном априлском јутру вредни радници чисте и гланцају Споменик кнезу Михаилу, а Трг блиста, као и Кнез-Михаилова улица, као и Теразије, као и Славија, као и цео град. Бели град сјаји у својој белини, јер су се Београђани уморили и од нечистоће и од нечистоте, па ће тај сјај остати да траје. Зар то није пријатно замишљање, просто окрепљујуће?

● Били сте у Комисији за давање назива улицама. Зар сталним брисањем назива улица не бришемо и сопствено сећање?

– Има више од четири године како нисам члан Комисије за доделу имена трговима и улицама Београда. Рад у тој комисији ми је причињавао задовољство, јер су сви, баш сви, чланови те комисије били невероватно одани Београду и никад им није било тешко да се сатима баве проблемима београдских улица. Знате, 1946. године је направљена прва крупна грешка када су називи тргова и улица у језгру Београда промењени: тада су имена великих људи из оних доба која су претходила годинама народноослободилачке борбе била избрисана, гурнута у заборав, а замењена именима људи заслужних за долазак новог, револуционарног доба. Чланови Комисије у којој сам била, као и чланови двеју комисија које су радиле пре наше, желели су да се улицама и трговима у језгру Београда, и у његовим старијим деловима, врате њихови предратни називи, а да заслужни људи из револуционарног периода, хероји новог времена, дају своја имена улицама и трговима Новог Београда који је почео да се зида у послератним годинама, у режиму за који су ти револуционари дали своје животе. Али, како то код нас бива, ове наше намере су погрешно схваћене, а још погрешније представљене у јавности, могло би се помислити да је такав начин представљања био, благо речено, злонамеран. Кад се заврши овај незгодни период промена, заиста бисмо морали да престанемо и са променама у називима тргова и улица, јер би ти називи требало да представљају историјске подсетнике.

● Крај 2006. је обележио и низ рехабилитација оних који су били жртве комунистичких репресија. С једне стране, правда је досежна, с друге, они који су искрено веровали у идеју комунизма осећају се превареним...

– Не знам да ли се већ може говорити о низу рехабилитација, али је битно што је процес политичког рехабилитовања отпочео. Било би добро да у свим случајевима буде и достојанствено обављен. Сигурно је да ће се неке рехабилитације лакше спровести, а неке теже: лакше оне за које постоји потпуна или готово потпуна потребна документација, много теже оне за које та документација не постоји, или је сасвим недовољна. Поред тога, неопходно је да се деловање појединих истакнутих политичких личности, Драже Михаиловића, на пример, или Милана Ђ. Недића, или кнеза Павла, или краља Петра II поново испита и са политичког, и са војнополитичког, и са историографског становишта објективно, темељно и без идеолошких предрасуда. Такво испитивање се не може обавити у кратком временском року, а не би се смела допустити ни најмања мера импровизације, што би уистину могло допринети да се учесници у сукобима некада сучељених страна, или њихови потомци – било да је реч о комунистима или о њиховим идеолошким противницима – боље осећају и лакше се разаберу у прошлим и садашњим историјским збивањима. Историјске магле су најопасније, јер се у њима губе могуће истине и истине могућег.