Тражење мере

Шифра одржања и уздизања човека могла би се – можда – тражити и у проналажењу мере и прожимању: светог и световног; већег и мањег, као и већине и мањине; рада и доколице; целине и делова; између полова; између националне и грађанске идеје; духовног и материјалног; струке и политике; службеног и приватног... Али равнотежи у савременом свету ваља стремити и на линији друштво – држава; држава – грађанин; владајућа гарнитура – опозиција; у равни партијског и представничко-посланичког својства; у односима појединих грана власти; ауторитативног и неауторитативног; на релацији унутрашњег и међународног права; правде и правне сигурности; нормативног и фактичког (правних регула и чињеница); дискреционе оцене и правне везаности; јавног и приватног; колективног и појединачног; цивилног и војног; централног и локалног; обавештености и тајности; погодности и терета; силе и аргумената итд. Јасно је да су сви ови (и многи други) "парови" коегзистирајући, у некаквом садејству. Али, питање је да се ове вредности тако схвате, поставе и испоље – да ниједна од њих не буде поништена, згажена, да не буде чак ни угрожена, потиснута на рачун неке друге! Тако, узмимо за пример сложени и поливалентни однос државе и грађанина, појединца. Упрошћено је, па и нетачно, рећи да се он своди на потчињавање грађанина државној власти, као што је и претеран, не одговара потпуној истини ни исказ – да је демократска држава данас, генерално узев, "у служби грађана". Није реч ни о простој равноправности државе и њених грађана, о некаквом симетричном партнерству. Наиме, чини ми се да би прав(н)а формула тог склопа могла да буде следећа: сходно својој улози, држава има како неупоредиво већу моћ и овлашћења (штитећи јавни интерес, задовољавајући заједничке потребе чланова заједнице), тако и – као пандан – појачане, пооштрене одговорности, обавезе према грађанима. Ове потоње се пре свега огледају у стварању услова за редовно одвијање и размах свих битних елемената друштвеног живота. При томе, императив је омогућавање грађанима да уживају богат, респектабилан и делотворно заштићен, малтене стално "дебљајући" свежањ признатих људских права – престација, услуга и неузнемиравања. Опет, с друге стране, ни људска права нису апсолутна. Тиранија људских права је антитеза њих самих. Она су не само међусобно испреплетана и другим таквим истим правима осталих грађана ограничена (злоупотреба права је иначе забрањена), него (и) не могу задирати у подручје легитимнога јавнога поретка. Но, ни државноправно делање, као амалгам стварања и примене правних правила и тиме обликовања обухваћених друштвених односа, није безобално. Посебно је важно – стабилности и склада ради, а да се истовремено друштвени ред и мир не претворе у жабокречину! – да дискреционе прерогативе државе не буду скривене од очију јавности и да не представљају пуку арбитрарност. Оне се, тако, морају правно јасно и оправдано предвидети, утврдити и омеђити, а њихова употреба у одређеном обиму и правцу разговетно образложити.

3. – Све у свему, право на правну равнотежу би и само било једно природно, нормално људско право, уједно круцијална социјална вредност на дуге стазе. Оно свој корен налази и у реалним друштвеним околностима и токовима, али и у тежњи човека као свесног бића – полазећи од свог идентитета и интегритета – да их сагледа, разуме, објасни, повеже и дозирано контролише. У сопственом – личном, као и у заједничком, колективном интересу одржања и свеколиког подизања најширег благостања.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду