Да ли је народ проблем Србије

У дискусију о демократији и предстојећим изборима у Србији укључују се и Срби који живе и раде у иностранству. Једно мишљење, препуно нетачности, послао је из Америке Бранко Милановић ("Радикални проблем Србије", Политика, 6-7. јануара 2007) што је покварило неким читаоцима божићно расположење.

Текст о коме је реч добар је пример како се комбинују измишљене чињенице, нелогичности и неразумевање (српске) демократије. Заправо, како се приватно веровање покушава представити као објективан суд и како се доприноси кривотворењу српске демократије овде и у свету. Ради се о настојању да се српска демократија стално држи у непунолетству, да се непрекидно дифамира.

Када се износе оцене о личностима и догађајима из ближе или даље прошлости, потребно је поштовати чињенице. Тако, зна се да када су Срби истеривани из Крајине, вође радикала су биле у српском затвору а не на власти. Није познато када је то Шешељ "бејзбол палицом премлаћивао" политичке неистомишљенике, али зна се да је 27. 2. 2001. у Савезној скупштини један министар опалио шамар Шешељу. Већ овакав однос према политичким чињеницама сугерише закључак да није истина интерес онога ко то износи. Овоме треба додати и занимљиву тврдњу по којој странка која "отворено призна резултате" избора "прећутно подржава резултате крађе". На председничким изборима 1997. Шешељ је по "општем уверењу" победио али није тражио да се поново броје гласови, нити је изашао на улицу да демонстрира. Зашто? Ако хоћемо да разумемо политичко време између 1990. и 2000. у Србији, онда морамо да знамо елементарну чињеницу да је у то време Србија била у оковима санкција, неописиве међународне демонизације и незаконитог бомбардовања. У таквим околностима неке странке су прихватале и савез са ђаволом само да се сруши Милошевић и у том послу примале огроман новац и сваку другу подршку из иностранства. СРС није хтела у тај савез са ђаволом и поред тога што је била осам година опозиција том режиму. Значи, један суштински патриотски интерес, који се може формулисати као "решавати унутрашње проблеме без мешања иностранства" руководио је СРС у политичком деловању поменутог раздобља. Шта је било политички морално понашање у таквим околностима, није баш тешко одговорити, изузев у случају да морал избацимо из политике.

А сад да видимо како наш земљак разуме демократију. Он најпре направи некакав конструкт демократије, па онда подели етикете странкама које учествују у политичкој утакмици. Најпре, шта је то "нормални" стабилни демократски систем (наводници нису моји)? Ко је то прописао? Када? Где је пронађен фамозни распон процената (40, 40, 10, 10...)? Зна се да у демократији делују странке које се боре за гласове бирача, а нормално је да победник формира владу. Да би се појачала "нормалност" уводи се некаква терминолошка забава са левим, десним, центром, лево и десно од центра. Уводи се етикета да је СРС екстремистичка странка а потом и тврдња да јаке екстремистичке странке проузрокују политичку нестабилност. Да ли се из Карнегијеве задужбине види да једна странчица учествује у изборној трци и при том не поштује Устав? То није екстремизам! До сада смо знали да мале странке представљају фактор дестабилизације, не само због сопствене фрустрације већ и у ситуацији када са малом бирачком подршком добију велика државна овлашћења. Та чињеница нужно дестабилизује владу, а не поредак, како верује наш земљак. Он, иначе, појам политичке стабилности везује само за владу. У том случају, опозиција и не треба да постоји.

Друго, писац поменутог текста није дуго у земљи и није упознат са распоредом системских и несистемских странака, а то доказује његово позивање на један текст од пре годину дана. Однос према недавно усвојеном Уставу јасно показује ко је системска а ко антисистемска странка.

Треће, комичан је став Бранка Милановића да СРС треба себе да самокритикује. Таква реченица се чула у комунистичком социјализму. У вишестраначкој демократији странке се међусобно критикују и то је онај механизам који условљава прилагођавање странке на новонастајуће околности (Карл Манхајм). Уопште није потребно да се странке самокритикују ("посипање пепелом") када постоји јавна и политичка критика.

Четврто, у чланку о коме је овде реч, прави се збрка између политичког говора и институција. Од суштинског је значаја да постоје демократске институције, а о начину говора суде бирачи. Недефинисани говор мржње чује се са свих страна и није поштено само за "демократски блок" резервисати говор љубави. Када већ пише о нетрпељивости према различитим мишљењима, онда би требало да каже да данас чујемо како ДС изјављује да су локалне коалиције са СРС забрањене. СРС није тако нешто изјављивала. А треба послушати и говор критичара СРС па поновити тврдњу о нетрпељивости. Уосталом, чак и да постоји, она се одвија у плуралитету институција, а то је од суштинског значаја за демократију.

Пето, своје неразумевање демократије аутор текста показује и када пише о три "ужасно репресивна закона". Треба подсетити да се закони доносе у парламенту и могу бити добри или лоши. Они који су доносили те законе веровали су да су добри. Опозиција постоји да би критиковала донете законе. Зато постоје избори. Али, радило се опет о инструментализацији свега и свачега што је било у функцији рушења Милошевића. Тако, у његово време, цветало је оснивање електронских и штампаних медија (сада су муке да се електронски ограниче) па ни то није било позитивно.

Шесто, речено је давно да машта може свашта. Своју уобразиљу да СРС не би прихватио губитак власти на изборима, наш земљак допуњава некаквим апсурдним цитатом о тенковима и за све то каже да му се "чини". Стварно му се причињава, али сваки озбиљан посматрач српске демократије не би смео да својим приватним маштаријама шири криву слику о Србији, у земљи и иностранству.

Када се све ово сабере, можемо закључити да је проблем у веровању нашег земљака, а не у чињеницама и логичким тврдњама. Из таквог веровања он спекулише и клевета СРС као екстремистичку странку. И не само СРС већ и српску демократију. Његово је право да навија за коју год хоће странку. Али, интелектуално је обавезан да поштује неке политичке чињенице и нека доказана понашања политичких странака. Лажи никоме не користе, осим на кратак рок. А што се тиче његове тврдње да су радикали проблем Србије, могу да кажем да је његова мисао (или веровање) у великој заблуди. Нису они проблем већ народ Србије који у највећем броју бира СРС. То треба да каже. Избори су у Србији слободни и грађани Србије на бирачким местима заокружују име странке у коју имају поверење. А то што се у таквом броју опредељују за ову странку постоје бројни социјални, национални, економски, морални, државотворни разлози. Народ који је у току последње деценије толико доживео неправди (санкције, бомбардовање, јавна медијска понижавања, протеривање из бивших република и Косова) не може другачије да се понаша. Какав би то био човек који би се одрекао свог достојанства? Какав би то био народ који би одбацио властито достојанство?

Социолог, научни саветник