Из сиромаштва и искључености

Eкстремно сиромаштво, необразовани родитељи, слабо познавање већинског језика, потпуна неприпремљеност за школу, незаинтересованост школских власти и наставника за проблеме малих ђака – само су неки од проблема са којима ће се суочити они који се посвете школовању ромске деце. А први проблем, који је од утицаја на целокупно даље школовање, јавља се већ на старту: тек осам одсто малих Рома је обухваћено предшколским образовањем. Тако малишани којима је више него другој деци потребна припрема за ђачке обавезе остају без ње.

Министар просвете је упутио препоруку предшколским установама да свако десето уписано дете буде из неке од угрожених група, према томе и ромских. Испоставило се да се препорука, из разних разлога, не примењује.

Зато ромска деца у први разред основне школе најчешће долазе неприпремљена, или уопште и не долазе: од њих десеторо који су стасали за први разред двоје се у школском дворишту и не појаве, а само њих троје доспеју до завршног сведочанства.

Опет се отвара читава лепеза разлога зашто је то тако: у школу не полазе они који живе у најтежим социјалним условима, издвојени од друштва у својеврсним гетима. У први разред пођу па га напусте они који наилазе на језичке баријере и дискриминацију околине, они које родитељи не подстичу да уче него од њих траже да нешто раде и зараде. Напуштају је и они који наилазе на незаинтересоване наставнике, неприпремљене за рад са децом из маргинализованих и искључених група.

Уочавајући ове и многе друге проблеме који су се испречили пред одговором на питање ,,када ће сва ромска деца ићи у школу”, друштво је - видели смо из серије прилога коју данас завршавамо - покренуло мноштво акција и пројеката који би требало да парирају свим овим недаћама ,,на терену”.

Једна од најзначајнијих промена односи се на увођење новог школског занимања – педагошког ромског асистента, онога који најближе сарађује са децом пристиглом у школу, али помаже и учитељима и родитељима ових нових ђака.

Од прошле јесени Министарство просвете је кренуло и са досад најмасовнијим програмом школовања ромске деце. У једном од прилога је речено да је програмом обухваћено око шеснаест хиљада малишана из ромских породица, и то у укупно 56 општина широм Србије. Програм се примењује у 140 школа, с тим што је један од елемената пројекта да ни у једном ђачком одељењу не буде више од четвртине малих Рома.

У којој мери се ова и друге обавезе из пројекта поштују тешко је рећи, али држава је очигледно пронашла пут како да описмени најнеписменији део популације: то су масовне истовремене акције у свим општинама у којима живе Роми, уз ангажовање владиних и невладиних организација на што ширем обухвату деце.

Показује се при том да је овакве програме лакше реализовати у малим градовима и развијеним срединама него у оним неразвијеним али и у највећим градовима. Нарочито су проблем велики градови који очигледно немају ни податке о томе ко у њима све живи, а камоли ко од ромске деце не иде у школу. Утисак је зато да у градовима попут Београда, Ниша, Новог Сада педагошки асистенти али и невладине организације имају додатне разлоге за ангажовање. Бар у оном делу који се односи на подстицаје на упис ромске деце у школу. Колико ће мали ђаци потом остати у клупама опет зависи од много чега. И у школи и ван ње, али у друштву би свакако требало да постоји свест да је образовање најпоузданији и најјефтинији пут за решавање многих других проблема са којима се становништво ромске националности одувек суочава.