Насиље и идентитет

Питање идентитета није забава за доконе посматраче. С тим што окосницу појединачног и колективног постојања треба тражити у националном идентитету. Тешко да бисмо имали културну историју човечанства без појма о коме је реч. Свако од нас већ самим рођењем припада култури у којој је дошао на свет. Прве речи проговара на свом језику, упознаје и прима своју веру, упознаје прошлост културе у којој је рођен, држи до разних обичаја. Све су то елементи објективног културног и националног идентитета. Кажем – објективни, зато што постоји слобода изградње властите личности, а последица такве слободе је и промена сопственог идентитета. Да ли делимична или потпуна – није у овом тренутку значајно питање.

Дискусија о промени националног идентитета добија обимну грађу на примеру Црне Горе. Истраживачи овог проблема неће моћи да заобиђу одговор на питање: како је српски идентитет, у овој данас држави а јуче "братској републици", одбачен од једног дела становника и одлучно прихваћен црногорски. Некада је у Црној Гори било 100 одсто Срба а данас 33 процента, према званичним резултатима пописа. Проблем је, кажем, за озбиљна научна истраживања. Овде можемо да прихватимо претпоставку да је до промене индивидуалних идентитета дошло у поступку слободног избора нације и културе којој се припада. Подсетимо на чињеницу да је политичка власт комунистичке партије после 1945. године суштински допринела овом процесу. Али, останимо код претпоставке да је ова идентитетска трансформација слободно изведена. Таквом обрту, нико ко је демократски опредељен, не може да стави примедбу. Али, нешто друго заслужује озбиљну упитаност и критику. Нису сви Срби у Црној Гори прешли у Црногорце. То данас сви знамо. Међутим, да ли довољно знамо шта се догађа са њиховим идентитетом? Ако су они први слободно прешли у други идентитет, да ли ови други могу да слободно остану у свом идентитету? Како сада ствари стоје, на то питање се може одговорити само негативно. Ево неколико најновијих чињеница.

Оспоравање српског језика као кључног стуба националног идентитета већ подуже траје. Они што су постали Црногорци хоће да им и језик буде црногорски. А то се настоји постићи и грубим облицима насиља. Чак се и суд умешао у ствари идентитета. Недавно је Основни суд у Подгорици (13. 4. 2007) осудио на казну затвора двојицу наставника и једну новинарку зато што су "позивали на бојкот наставе матерњег језика".

Нови идентитет намеће државна власт кроз образовање. Мењају не само језик већ и наставне програме и уџбенике. Компетентни историчари из Црне Горе утврдили су да је "кроз уџбенике историје српски народ у Црној Гори доведен у најтеже искушење од његовог постојања на овим просторима" (,,Политика", 16. април 2007).

Коме ови облици државног притиска нису довољни, очи је морало да отвори насиље које су демонстриралe присталице ЦПЦ против СПЦ на Цетињу 18. априла 2007. Нова црква, канонски непризната, хтела је да чистим насиљем упадне у православне храмове. Уз покушај насилног отимања српских храмова, из разјарене групе чулe су се тешке речи увреде против црквених људи и Срба.

Дакле, у кратком временском интервалу, јавност у Црној Гори, Србији, а ваљда и свету, уверила се да је српски национални и културни идентитет у Црној Гори изложен облицима насиља. Кад су Срби у Црној Гори мењали национални идентитет, нико им није стајао на путу јер је то било демократско право. А када Срби остају чврсти у свом идентитету, користе се разна средства, а међу њима сила и вербално насиље. Не чује се, при свему томе, глас оних који себе упорно представљају као демократе. Утихнуо је "борбени дух" невладиних организација које стражаре над људским правима. То не треба да буде изненађење. Али, шта је са правном државом у Црној Гори? Шта је са Републиком Србијом? Може ли Србија да ћути над кршењем националних и демократских права Срба у Црној Гори? Могу ли научници и интелектуалци да окрећу главу од једног кристално јасног примера насилне промене националног и културног идентитета? А шта је са напредном Европом? То је већ претешко питање.

Сви они треба да се одреде према процесу насилне промене идентитета. Треба! Можда. Али, они који неће да препусте свет његовим лудостима дужни су да упозоре на средства која се користе у одбрани и оспоравању јавних права и последице које настају из таквих окршаја. Поготову, када је угрожено биће националног постојања.