Смакнуће и последице

Какав цинизам. У Вашингтону сада тврде да су покушали да наговоре власти у Багдаду да толико не журе са егзекуцијом Садама Хусеина.

Премијер Нури ал Малики нијe хтео да слуша, па су Американци устукнули – из поштовања према суверенитету Ирака. Готово дирљиво. Треба да испадне да су хришћански фундаменталисти и ратоборни Јевреји из окружења Џорџа В. Буша имали више увиђавности за Курбан-бајрам од ирачких муслимана којима локални закон забрањују погубљење на Празник жртве.

Садамово смакнуће можда је и било одговарајуће финале за деспота који је на сличан начин у смрт слао десетине хиљада људи, али свакако је била несрећа имајући у виду оно што је Ираку данас најпотребније – било каква врста помирења. Обешени тиранин додатно је поделио Ирак.

Све је јасније да се нова Бушова стратегија, праћена дипломатским и војним прекомандама, своди на трансфер одговорности. Као да није било лажних аргумената за инвазију, као да нема окупације. Криви су Ирачани што им се земља распада, што су се осветнички размахали већински шиити, што не одустају од отпора мањински сунити које је Садам протежирао, што Курди имају де факто независност, што су се уселили џихадисти.

Када је отворио Пандорину кутију, Буш није знао какви се демони у њој крију. Само он још може да верује да је Малики заиста национални лидер, а да је Садамово погубљење важно раскршће на путу демократизације Ирака.

Не мислим да се Буш бавио понашањем шиитских џелата који су "храбро" вређали Садама под вешалима. Није, јер он око Ирака ионако ништа није предвидео. Једино је посредно омогућио да се погубљење претвори у сурови некрофилски театар који је показао осветнички карактер шиитско-курдске коалиције на власти.

Зар Буш и његови нису могли да предвиде последице? Зашто су поново демонстрирали неосетљивост и неспремност да се суоче са чињеницом да распирују вековне секташке поделе Ирака и да не помажу видању рана задобијених у Садамово време?

Многи су данас огорчени због околности под којима је Садам обешен. Што због егзекуције у дану великог муслиманског празника – Малики ту одлуку брани страхом од евентуалног покушаја његовог ослобођења – што због увреда које смо чули захваљујући снимку са мобилног телефона.

Нема сумње да је Садам био окрутни диктатор. Био је уверен да је све што је чинио радио за величину Ирака. Зато је без кајања стао под вешала. Одбио је повез преко очију, није ни врат хтео да повије док су му намицали омчу.

Ако је најстрожа пресуда заслужена – без обзира да ли је неко за или против смртне казне – онда су погрде џелата скривених иза црних маски недопустиво повредиле једно од основних људских права: право осуђеника на достојанствену смрт.

"Иди у пакао, Садаме", узвикнуо је један од присутних у полумраку просторије у којој је окончан живот онога ко је деценијама одређивао животе других. Осуђени је мирно одвратио: "Мислиш на овај данашњи Ирак".

Онај захваљујући коме је Ирак данас ту где јесте, онај који је говорио о "крсташком походу", сада би да остане у сенци: Буш је унапред знао за погубљење. Мирно се повукао на спавање на свом ранчу у Тексасу. Није дозволио да га пробуде.

Околности под којима је Садам обешен директан су допринос распаду Ирака и увећању омраза западног и света ислама. Вероватно зато по муслиманским земљама, укључујући и оне којима Садам никада није био близак, не пишу о извршењу пресуде већ о "убиству".