Овде и онде

У последњих месец дана два пута сам био позван да причам о својим разлозима и искуствима повратника. Тешка тема а да при свему томе не будем превише субјективан јер и оних 300 километара који деле живот у Београду, месту предавања, и југа Србије не изгледају објективно.

Моје село је као свако село у Србији, уморне генерације брижних лица, стара одећа, трактори, раскопане улице, неколико полупразних продавница, зими смог. Једино се ветар бори против њега, онај који се сваке вечери спушта са оближње Кукавице, некада благ и топао, некада оштар. Поготову тада бринем о недавно посађеном белом дуду. Само да издржи ову зиму и пусти корене.

Откако је Европа у кризи велики број младих људи напушта Грчку. Иста слика је у Италији и Шпанији. Велики део мојих бивших шпанских студената и младих сарадника углавном је нашао посао у Америци. Сувише велика несигурност их је натерала да не чекају обећану будућност већ узимају кофер и судбину у своје руке. Да људи увек желе да нађу нешто што код куће немају, пример су Немци.

Мада им тренутно добро иде, годишње најмање 100.000 Немаца напусти Немачку. То су људи који иду за послом, људи којима смета понекад претерано уређени немачки начин живота. Мада звучи чудно али познајем једног Немца који је као представник немачке фирме у Србији тек овде код нас нашао оно што је тражио. И нашим људима и Немцима и свима који се упусте у авантуру ,,одлазак од куће” заједничка је жеља да нађу оно чега нема код куће.

Ипак, чини ми се да је Немцима лакше, велика је разлика између онога када желите да одете и онога када морате да одете. Или када желите да одете а не можете. Живот нема репризу, рече затвореник маштајући о бекству. Велика је разлика када разлог да одете не нађете у себи већ око себе.

Као код нас, где се будућност и даље пише малим словима, а одговор на питање шта доноси будућност и овде и онде није лак и универзалан. Јесам ли спреман да радим било који посао док не добијем онај који волим и за који сам се школовао?

Хоћу ли добити могућност да покажем да вредим, могућност да живим нормалним животом – читај: ставим у корпу основне животне намирнице не вежбајући сабирање до касе? Хоћу ли ако одем или не одем изгубити љубав из детињства, хоћу ли и поред добијених папира успети да побегнем из земље и успети да побегнем од себе када носталгија притисне? Хоћу ли, мада окружен људима и онде и овде, бити сам јер оно што је мени нормално њима није, и обрнуто?

Хоћу ли онде издржати ритмично сецкање живота чекајући следећи празник да видим своје? Хоћу ли тамо негде да трошим живот у нади да ће солидна пензија донети повратак па да се побринем о свим важним и нагомиланим стварима, укључујући и дедов дуд који родбини смета? Хоћу ли заборавити да сам отишао у потрази за дефиницијом нормалног живота?

Живот је леп, некоме овде или онде, свако за себе одлучује где је, одлука је у равнотежи између жеље да се добије и страха да се не изгуби. На оним предавањима рекох да поново имам 26 отишао бих, да поново имам 44 опет бих се вратио.

И док за ове божићне и новогодишње празнике шетам уредним и планираним немачким улицама преплављеним људима који не носе бриге већ поклоне, боли то што је моја земља у немаштини, боли поређење и жеља да позитивно и добро, и шанса и будућност, буду равноправни и овде и онде.

Волео бих да 2012. буде добра година, и овде и онде, али ме плаши да ће овдашњи приморани одлазак и даље бити неизлечиви симптом наше све старије болеснице. Моје жеље за Нову годину увек су у вези са добрим здрављем али у 2012. и за оно мало дрвце, оно право и оно симболично. Волео бих да одоли, пусти дубоке корене и покуша да буде пример како доћи до што више крошњи. Волео бих да разочарамо Милоша и Митра Тарабића.