Екстремни и умерени

У напису "Радикални проблем Србије" (двоброј 6-7. јануар), Бранко Милановић разматра технички и, да га тако назовем, политички аспект екстремизма у Србији. Хтео бих да изразим три неслагања са тим и са другим написима у "Политици" на које се он позива и на које се ослања.

Прво, из "бити умеренији" не следи "бити умерен", као што из "бити екстремнији" не следи "бити екстреман" (обратно, пак, следи). Дакле, ако се распореде странке по некој димензији политичког или идеолошког простора, ништа се нетривијално не може рећи о њиховом умерењаштву или екстремизму тако што ће се само уочити њихов положај у односу на друге странке. Да би се заиста одредио положај неке странке у, на пример, идеолошком простору, потребно је (I) имати неку меру идеолошке удаљености у том простору, и (II) имати неку идеју о нормалној дистрибуцији димензије о којој је реч, у овом случају димензије национализма.

Зато што, на пример, ДСС може да буде веома блиска Српској радикалној странци по национализму, као што, по моме суду, и јесте, али не и сасвим идентична са њом. То што је нешто умеренија од СРС, не би још чинило ДСС умереном странком. Такође, сасвим је могуће да је читав простор накривљен на једну страну, у том смислу да се све партије тискају на једном крају, рецимо кад је реч о привржености национализму, што, опет по мом суду, објашњава изборне резултате радикала. У том случају, чак и кад би се број следбеника радикала смањио, а број следбеника ДСС повећао, то би и чисто технички имало значаја за, рецимо, стабилност демократије само уколико би ДСС био значајно удаљенији од радикала. Зато што је идеолошки простор померен у једну страну, некима може да се чини (то није случај са Милановићем) да не само да има смисла говорити о грађанском екстремизму или, како га је крстио Светозар Стојановић, грађанизму, већ и да само он у Србији постоји.

То, међутим, што се налази на другом крају идеолошке димензије, не чини странку као што је, на пример, ЛДП екстремном, јер је сасвим могуће да она, у ствари, заузима веома умерено, па чак и место у средини идеолошког простора, када се има у виду његова нормална дистрибуција. Рецимо, мислим да никако није екстремно ако се сматра да устав не би требало да једну етничку припадност истиче више од других, па чак и ако се сматра да је етничка припадност приватна, а не јавна ствар. У неким околностима, на пример у контексту либералног конституционализма, то би требало да је исход једногласног одлучивања. Екстремно би било кад би се, на пример, тражила забрана истицања етничког идентитета за рачун неког социјалног или, на другом екстрему, ако би се тражило да грађани и припадници мањина буду у другоразредном положају у односу на доминантну, државотворну етничку групу.

Моје друго неслагање са Милановићем је у вези с политичким карактеристикама екстремизма. Радикална странка није системска и може да представља претњу демократској стабилности, јер је показала спремност да намешта изборе, да прихвата исход таквих, намештених, избора који је по њу неповољан, а и спремност да оштро и нетрпељиво критикује друге странке које бране своје освојене гласове, као у случају напада на коалицију која је 1996-1997. бранила резултате локалних избора. Уз то је нетрпељива јер користи говор мржње. Дакле, није јасно колико прихвата смењивост и трпељивост у демократској политичкој конкуренцији.

По томе, дакле, Српска радикална странка није још увек доказано системска странка. Овде проблем није у изабраним критеријима, мада они и нису најкарактеристичнији за недемократични национализам у Србији, већ у њиховој примени. Јер, они се на једнак начин односе и на друге странке, посебно на ДСС, а делимично и на ДС. Наиме, све су те странке, и још неке друге, биле спремне да у дужем периоду прихвате манипулацију гласовима на Косову, па и када је, као што је увек, манипулација гласовима на Косову била на њихову штету. Изузетак је Социјалистичка партија Србије, која је наравно од те манипулације имала користи. Такође, ДСС је веома жестоко критиковао демонстрације против изборне крађе 1996-1997. Чак и демократизација ДС у ствари почиње тада. Нема, дакле, Србија само проблем са СРС, бар не по овим критеријима. Исто се може рећи и за "трпељивост", бар када је реч о склоности говору мржње и цртању граница Србије; "шешељизацији" су у прошлости били склони многи. Да ли су се искрено преобразили и демократизовали, остаје да се види, то јест из њиховог досадашњег понашања то се не може узети као готова ствар. Исто као и у случају радикала.

Треће моје неслагање је у вези с критеријима демократичности и демократске стабилности. Тачно је да је постојање великих, умерених странака од кључног значаја за стабилност и одрживост демократије. Али је исто тако важна и способност политичких партија и политичке јавности уопште да обезбеде јасан избор између супротстављених алтернатива. Нису сваки избори такви да се на њима одлучује између два веома супротстављена програма, али неки јесу. И земља није демократизована ако њене политичке странке и њена политичка јавност нису у стању да супротставе два јасна и различита програма када је потребно одлучити о кључним алтернативама. Рецимо, кад је реч о томе шта су национални интереси и која се средства могу користити да би се они остварили? И по том критерију, ДС, ДСС и СРС, уз наравно социјалисте, имају демократски дефицит. То је поготово тако ако се ослањамо на искуство, а не на, често, двосмислене изјаве. Све те партије су, на један или други начин, подржале политику Добрице Ћосиће, Слободана Милошевића, Радована Караџића и војевање Ратка Младића и српских армија у периоду од 1989. до 1999. године, са изузетком Зорана Ђинђића и можда ДС-а у последњем рату на Косову. Радикални је проблем Србије ипак нешто већи и због тога што 2000. године, сада видимо, није донета дефинитивна одлука. Па ако се та одлука не може донети на једним изборима, потребно је такве изборе са јасним избором држати више пута, иначе ће земље у дужем периоду имати радикални проблем. А демократичност партија и демократизованост јавности цени се и по способности да ту јасну алтернативу понуди.

На крају једно општије запажање. Наиме, добро је да се екстремизам и умерењаштво разматрају на идеолошкој димензији национализма. Али не би требало изгубити из вида да је идеолошки и политички простор мултидимензионалан, као и политички и социјални идентитет људи, и да је својеврсна потврда скучености идеолошког и политичког простора Србије, и скучености јавних расправа, то што се све друге димензије своде на ову, и по месту на њој се цени положај једне или друге странке. Либералне, демократске, грађанске, социјалистичке, зелене, и модерне конзервативне странке делују екстремно у земљи у којој се разлике своде на умереније и екстремне националисте.

Економиста, сарадник Института за међународне економске студије из Беча