Преговори, али са ким

На почетку 1989. одлучује се у Србији да се агресивна политика притисака на косовометохијске Србе од стране екстремних албанских косовских политичара и питање људских права Срба на Косову и Метохији, најзад и једном за свагда, реши уставним путем. На крају 2006. српски политичари су одлучили да исти проблем опет реше на исти начин – уставом. Мора се казати да је у другом случају стање косовске стварности веома измењено – страни фактор, који и сада има главну реч, присутан је на територији Србије.

Српски политичари су данас сви за преговоре с албанским косовским политичарима. И поред тога не долази се до решења и то због тога што албанска косовска страна не прихвата преговоре са Србима. Поставља се питање: Шта да се ради у реалним условима и у условима када Србија нема међународну моћ? Србима не остаје ништа друго до преговарање са најважнијом страном у сукобу – са Западом. Да су водећи српски политичари 1989. преговарали са страним фактором ситуација са Косовом и Метохијом не би била таква каква је сада.

Стање људских права српског становништва Косова и Метохије 1989. било је забрињавајуће. Владало је насиље и притискивање Срба да се иселе са Косова. Српски косовски политичари из Српског покрета отпора тражили су од Југославије и Србије да им осигурају миран и безбедан живот. Безнађе и страх натерали су их у Београд. Српски лидер Слободан Милошевић видео је решење у административним мерама – једна од тих мера била је измена Устава. Никоме у Србији није падало на памет да решење за проблеме на Косову потражи у иностранству.

Устав је измењен 28. марта 1989. Председник српске Скупштине, председник Уставне комисије и главни говорник на проглашавању Устава Борисав Јовић на свечаном проглашењу измењеног Устава, казао је "да тек када Срби буду сами одлучивали, тек тада ће Србија моћи да развије све своје стваралачке снаге", као и "да се никад више не може и неће вратити време да се о Србији одлучује изван Србије". Српска политичка елита сматрала је да ће проблем људских права Срба у провинцији Косово и Метохија моћи да реши без помоћи света. Косовски албански политичари су се, напротив, обратили Америци и од ње затражили подршку за своју борбу са Србима за примат на Косову. Постоји још један детаљ који је 1989. играо велику улогу: српска владајућа партија била је убеђена у трајне вредности социјализма. Борисав Јовић се на оптужбе других република да је Србија бољшевичка бранио на њему својствен начин рекавши да Србија Словенији и Хрватској није била бољшевичка док су "доминирале" Југославијом. На једној страни је његова пословична способност за конструкције, а на другој неспособност да у својим практичним елаборацијама узме у обзир значај страног фактора, иако је о страном фактору био добро информисан, како показују и његове објављене белешке. Ипак, Јовићу треба признати храброст за јавно признавање својих заблуда, као и за верно описивање српске политике из тог времена. Његово питање "шта се десило с међународном заједницом када та иста у односу на Србију не поштује своје властите принципе" подсећа на данашње питање "шта ће се десити с међународним поретком који у односу на Србију не поштује своје властите законе", које водећи српски политичари непрекидно постављају. У овом тренутку када медији јављају да је дошло до поновног притиска на Србе на Косову и Метохији, а што је према оцени актуелне власти у Београду "најгрубља бестијална провокација и покушај етничког чишћења", српском руководству не преостаје ништа друго до да хитно затражи преговарање са САД, Контактном групом и СБ.