Ђилас одговара ревизору

Нису закони Републике Србије различити када се на њих позива ревизор и када се на њих позива Град Београд. Ја нисам правник, али као градоначелник имам потпуно поверење у правни систем земље. Ревизор такође треба да зна да је Град Београд и раније имао ревизоре, који истини за вољу нису били државни – али ја верујем да су били стручни колико и државна ревизија јер за тај посао имају дозволу за рад. По свим тим ревизијама оваквих кршења процедура и закона какве је пронашао ревизор није било. Па сходно томе на овакав начин нисмо са њима ни полемисали.

Што се тиче правног тима ревизора, треба сви да будемо свесни и да Београд има свој правни тим и да ми нећемо седети скрштених руку. Ревизор, како год да представља своју улогу, мора да прихвати чињеницу да није судија који доноси пресуду, већ да том истом суду може да поднесе пријаву уколико сматра да неко нешто не ради по закону или одбија да спроведе његову препоруку.

Желим да позовем ревизора да организујемо округли сто у присуству медија и да пред јавношћу упоредимо своје ставове. На округлом столу бисмо чули мишљење ревизорског тима и правног тима Града Београда, али и експерата који су стручни за ову материју и питања која се постављају. Ми као Град кандидујемо две теме и износимо наш став супротан ставу ревизора:

1. не можете говорити о заштити закона, као акта које доноси Народна скупштина, што је улога коју ревизор себи патетично приписује, а да при томе не знате који све закони уређују питање којим се бавите. Не можете свој извештај засновати на закону који потиче из 2001. године, ако је после њега, 2010. године, донет закон који на други начин уређује исту област, чиме је ван снаге ставио закон из 2001. године. Зар је толико тешко разумети да Закон о предшколском васпитању из 2010. године допушта Граду да повећа основицу за обрачун плата запослених у предшколским установама, тиме и васпитачицама, изнад оних које је према закону из 2001. одредила влада, ако Град располаже средствима за то? Зар је толико тешко сести и прочитати Закон о предшколском васпитању, довести у везу два закона – онај из 2001. и онај из 2010 – и открити шта данас, после низа година важи а шта не важи, шта је законито, а шта је незаконито. Зар је могуће да се о законитости нечијих плата одлучује применом закона који у погледу основица за одређивање тих плата више не важи? Да ли ико треба да сопственим сиромаштвом плати туђе незнање, летаргију и једностраност у примени закона?

2. ревизор тврди да приходи за комуналне таксе за паркирање моторних возила нису „тачни и објективно исказани”, а да је комунална такса за паркирање моторних возила погрешно наплаћивана на рачун ЈП „Паркинг сервис” уместо да се уплати у буџет Града. Он најпре чини логичку грешку тако што накнаду која се по одлукама Скупштине града Београда плаћа ЈП „Паркинг сервис” проглашава таксом да би потом закључио да ЈП „Паркинг сервис” и Град поступају незаконито што ове таксе не уплаћују у буџет Града. Своју наопаку конструкцију он темељи на Закону о финансирању локалне самоуправе, по коме се локалне комуналне таксе могу увести и за коришћење јавних простора за паркирање, чиме он све што се плаћа за паркирање проглашава таксом и сравњује са правилима о наплати таксе. Овај механички, једнострани и помало комични приступ, по коме се за оцену законитости неког деловања примењује искључиво само један закон, и ниједан више, далеко је од законске истине. Да би се одговорило на питање да ли се неки приход сврстава у таксе или накнаде, морају да се прочитају још неки закони.

Наиме, бивши закон о комуналним делатностима, који је важио у време ревизије, овлашћује Град Београд да сам одреди начин на који се наплаћује цена за комуналне услуге, па и за паркирање, исто чини и нови закон о комуналним делатностима који важи од 2. децембра 2011. године, исто произлази и из Закона о локалној самоуправи из 2007. године. Три закона кажу једно, то јест да за паркирање може да се плаћа и накнада, а Закон о финансирању локалне самоуправе каже друго, да не може. Зашто се ревизор држао само Закона о финансирању локалне самоуправе, зна или не зна само он. Суочен са проблемом сукоба закона, Град Београд приклонио се законима о комуналним делатностима и локалној самоуправи кад је одлучио да ЈП „Паркинг сервис” наплаћује накнаду, а не таксу за паркирање на територијама градских општина Вождовац, Врачар, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски венац, Стари град и Чукарица.

Кад је реч о осталим градским општинама, Град Београд се приклонио Закону о финансирању локалне самоуправе и у њима увео обавезу плаћања локалне комуналне таксе за паркирање. Исте дилеме као и Град Београд, како решити проблем сукоба закона, имао је и Уставни суд Србије, кад је у својој одлуци 16/2009 од 27. октобра 2011. године пресудио да Закон о локалној самоуправи, Закон о комуналним делатностима и Закон о финансирању локалне самоуправе пружају основ да локална самоуправа различито уреди обавезу плаћања за коришћење простора за паркирање моторних возила (осим гаража); сагласно Закону о локалној самоуправи и Закону о комуналним делатностима – као накнаду даваоцу услуге, а сагласно Закону о финансирању локалне самоуправе – као комуналну таксу која је приход локалне самоуправе. Никаквих дилема није имао само ревизор.

Читајући извештај ревизора човек, на неким местима, не може да се отме утиску како живи у сасвим једноставном и спором свету, без имало динамике, у коме време стоји, у коме је сваки људски чин стриктно нормиран и у коме за излаз из сваког проблема постоји јасан, и увек и неизоставно – само један пропис. У том идиличном свету све стоји и чека неко своје, неодређено време, које и не мора доћи. Деца са хендикепом могу да чекају на помоћ Града док не остаре, породиље могу постати баке док им Град не исплати помоћ, гориво за зиму може бити набављено и потрошено и усред маја... Ко ту коме служи и помаже: људи законима или закони људима? Изгледа да се у одговору на ово питање крије основна разлика између ревизоровог и нашег поимања стварности и закона.

Градоначелник Београда