Партнер као смисао живота
Љубав, као емоционална сила којом се ми људи повезујемо једни са другима, чини да смо једни другима емоционално важни. Управо захваљујући осећању љубави и односу љубави, многи наши поступци добијају свој дубљи смисао. Али,да ли је и сама љубав према партнеру исто што и смисао живота. Многи верују да јесте. Верују да је управо таква љубав највиши или најснажнији степен љубави.
Изјава: Ти си смисао могаживота, односно: Не могу да замислим живот без тебе, свакако да може да прија као знак велике и снажне љубави, али може и да плаши. С таквим изјавама особа у ствари поручује: Ја сам зависна од тебе тако да је мој живот без тебе немогућ. Тако настаје зависност од друге особе, зависничка љубав.
Када је особа уверена да је смисао њеног живота да је воли неко одређен, она је спремна да пређе преко било које границе како би ту љубав остварила или сачувала. Бити без љубави такве особе је за њу катастрофа – бесмислено битисање. Уколико је партнер напусти или умре, таква особа неће бити само тужна због губитка особе коју још увек воли, већ ће осећати депресију због бесмисла даљег живљења. А тада самоубиство може постати привлачна идеја.
Ако особа изјави: Мој живот има смисла само док ме Он воли, а ако престане да ме воли,онда ћу се убити, она тврди да је Његова љубав услов њеног постојања. Рећи да ће неко живети само ако и све док је дати услов испуњен јесте исто што и рећи да неко не жели да живи уколико дати услов није испуњен. Из тог разлога психотерапеути у раду са људима често заузимају чврст став да је веома погрешно да неко сам себи условљава право на сопствени живот испуњењем некаквог услова. Право на живот мора бити безусловна категорија. Смисао живота је сам живот.
И родитељи често својој деци поручују да су им она смисао живота. Све то у жељи да им покажу и докажу колико их воле. А онда када та деца одрасту и када се полако припремају да се одвоје од својих родитеља и започну самостални живот, могу осећати кривицу што својим родитељима одузимају „смисао” њиховогживота. Неки родитељи, у жељи да спрече губитак „смисла” властитогживота,на различите начине несвесно забрањују деци да коначно одрасту и да се одвоје.
Уосталом,мит о љубави која доноси срећу је толико прожео западну цивилизацију да смо колективно побркали средство и циљ. Уместо да љубав буде једно средство, емоција која нас повезује док заједнички путујемо кроз живот, она је постала циљ којем се тежи. Наш колективни фантазам остварења велике и трајне љубави за нас је исто што и срећа којој нема краја, коначно испуњење животног смисла.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


