Докази тужиоца и одбране

Кључни доказ Тужилаштва да су атентат на премијера Зорана Ђинђића извршили Звездан Јовановић и припадници "земунског клана" по наређењу Милорада Улемека Легије несумњиво је Јовановићево признање из полиције. У том исказу, Јовановић је рекао практично све – од тога да је заверу о убиству осмислио Улемек, да је он донео пушку, па до тврдњи ко му је помагао и ко је имао мање улоге у том чину.
О томе колико је Звезданова изјава из полиције важна за оптужбу можда најбоље говори чињеница да је то доказ који је одбрана убедљиво највише оспоравала у троипогодишњем процесу. Адвокати су покушавали да докажу да је реч о фалсификату и изјави изнуђеној претњама, уценама и омамљујућим средствима, иако на свакој од седам куцаних страница текста на по два места стоје потписи Звездана Јовановића.

Двојица полицајаца, Миле Новаковић и Родољуб Миловић, и адвокат по службеној дужности Весна Радомировић, рекли су на суду да је Звездан признао атентат добровољно, онако како закон налаже, без претње или силе и да је о томе направљен записник.

Шарено ћебе и две чауре

Међутим, и да није сам све признао, име Звездана Јовановића било би доведено у везу са атентатом. Њега помиње Душан Крсмановић у изјавама из полиције као и пред истражним судијом. И Крсмановић и Јовановић у полицији идентично описују како је настала завера о атентату, како су изгледала три безуспешна покушаја и ко је и како убио премијера. Крсмановић исти исказ понавља и пред истражним судијом, док Јовановић тада одлучује да ћути. На суђењу се обојица бране ћутањем. У завршним речима проговарају – Јовановић одбацује кривицу, а Крсмановић индиректно признаје.

Све битне детаље њихових исказа потврђују током процеса и сведоци сарадници Миладин Сувајџић звани Ђура Мутави и Дејан Миленковић Багзи, док о завери са нешто мање детаља сведоче и Зоран Вукојевић Вук и Љубиша Буха Чуме. Сувајџић и Миленковић су о атентату сведочили идентично као и Јовановић и Крсмановић у својим признањима. Њихови искази слажу се и у описима свих осталих битних појединости из оптужнице – да је Звездан пушку бацио Александру Симовићу, да је у канцеларији био и Нинослав Константиновић, да су побегли на Нови Београд "пасатом" који је возио Владимир Милисављевић и тако даље.

Атентатори су оставили шарено ћебе на симсу канцеларије и две чауре на крову испред прозора. Своје отиске прстију, нити било какве трагове погодне за ДНК анализу нису оставили. Пушка "хеклер унд кох" нађена је на Новом Београду уз помоћ сведока сарадника Сувајџића, који не би могао да зна где се она налази ако и сам није био део завере. Иако на њој није било ниједног отиска прста Звездана Јовановића, нити неког другог члана банде, нађени су трагови влакана са ћебета из канцеларије. Претходно су на ћебету нађени трагови барута, што сведочи да је са њега пуцано. Та пушка је достављена балистичарима који су утврдили да су чауре са крова испаљене баш из тог оружја.  

На основу праваца повреда, вештаци су утврдили да је у премијера и телохранитеља пуцано из правца Улице адмирала Гепрата. Они су потврдили и да су делови распаднутог метка који су нађени у дворишту Владе Србије могли да потичу из зрна калибра 308 винчестер, што одговара чаурама са крова. Сви ови материјални трагови уклапају се у признање Звездана Јовановића и исказе сведока сарадника. Круг затвара Ненад Шаре, бивши Улемеков телохранитељ, који је сведочио да је пушку идентичну оној из какве је убијен премијер видео у Улемековој кући.

Друга пушка, трећи метак

Адвокати су на суђењу бранили оптужене тезом да су у атентату испаљена три, а не два хица, јер су осморица телохранитеља и једна особа која живи у суседству изјавили да су се чула три пуцња. Друга теза је да премијер никако није могао да буде погођен у десну страну груди, нити је његово тело могло да упадне кроз врата зграде ако је стајао онако како тврде вештаци. Одбрана је указала да би то било могуће једино ако је пуцано из правца Бирчанинове улице и ако је премијер био окренут лицем ка вратима онако како, супротно оптужници, описује један очевидац.

Трећи аргумент одбране била је велика разлика у промеру улазних рана на телу премијера и телохранитеља. Адвокати су вишеструко већу рану на Ђинђићевим грудима од повреде у доњем делу леђа код Веруовића објаснили тиме што је у њих двојицу пуцано из два различита оружја, док су вештаци тврдили да димензије улазне ране зависе од дебљине коже на делу тела који је погођен. Закључак одбране је да је полиција намерно сакрила те чињенице како би заштитила правог атентатора и оне који стоје иза њега.

Одбрана је оспоравала и статусе четворице сведока сарадника, њихов кредибилитет и садржине исказа које су дали суду. Чуле су се тврдње да су сви они, а посебно Миленковић, своје изјаве научили напамет, да пред судом лажу да би спасли себе и да, осим празне приче, нису понудили ниједан доказ за оно што тврде. Адвокати су указивали да материјални докази не постоје и да је оптужница заснована на лажној причи, како би се за атентат на Ђинђића окривили невини људи. Иза те завере, тврди одбрана, стоји полиција, која је само два сата после атентата, без икаквих доказа, расписала потерницу за члановима клана. То јасно показује да је будући судски процес још тада био монтиран, сматра одбрана. Никад до краја расветљена ликвидација Душана Спасојевића и Милета Луковића у Мељаку наређена је, по ставу бранилаца, с циљем да се истина сакрије.

У намери да докаже како је оптужница монтирана, одбрана је уверавала судско веће да је сценарио о нападу "зољом" код "Београдске арене" могао да смисли само потпуни лаик и да обучени припадници ЈСО никад не би направили такав план јер не може да успе. Нелогично је, тврдили су адвокати, да се у ту сврху ангажује Жељко Тојага, најбољи "зољаш" у Европи, јер би то било сувише уочљиво.

Адвокати су подсетили да је Дејан Миленковић, возач камиона којим је заустављено премијерово возило, тврдио да се на аутопуту померио у леву страну како би са своје десне стране пропустио колону, док су сви телохранитељи испричали да су камион обишли левом страном.

Неки од оптужених тврдили су и да имају алиби. Улемек је говорио да је у време атентата био код своје куће са женом и децом, а  Симовић каже да је у свом дому доручковао. Тојага је рекао да је у време догађаја код "Београдске арене" био на Копаонику, док се Бранислав Безаревић претходног дана верио у Бајиној Башти, што не ради особа која сутрадан треба да мафији ода премијерову трасу.

Као аргумент одбране у завршним речима помињане су и интелектуалне способности оптужених. Тако Константиновић, по оцени браниоца, нема интелигенцију која је потребна за атентат на премијера, а Крсмановић је управо због ниске интелигенције увучен у злочиначки подухват.  

И на крају, као још један аргумент, одбрана тврди да оптужени нису имали мотив да убију Ђинђића. Кажу да је наивна и нелогична тужиочева тврдња да су они хтели да освоје власт, да премијера није могла да убије улица, већ само неко њему близак и да прави кривци који стоје иза свега нису откривени.

-----------------------------------------------------------

Аргументи тужиоца

– признање Звездана Јовановића из полиције

– признање Душана Крсмановића из полиције, из истраге и у завршној речи

– искази сведока сарадника који су сагласни са признањима окривљених и материјалним траговима

– судско-медицинско и балистичко вештачење

– пушка, нађена уз помоћ сведока сарадника, члана банде

– пушчане чауре

– делови метка нађени у дворишту владе, одговарају чаурама

– трагови влакана ћебета на пушци одговарају ћебету са прозора

-----------------------------------------------------------

Аргументи одбране

– девет сведока чуло три, а не два пуцња

– разлике у исказима сведока сарадника, телохранитеља и очевидаца

– разлике у димензијама улазних рана, указују на другу пушку и другог снајперисту

– техничка неизводљивост покушаја атентата код "Београдске арене"

– спорни статуси сведока сарадника, који неистинитим исказима стичу имунитет

– нерасветљена ликвидација Душана Спасојевића и Милета Луковића у Мељаку

– нема материјалних доказа који повезују оптужене са оружјем и местом злочина

– алибији

– недостатак интелигенције

– недостатак мотива