Чуда Фокскон ситија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Фокскон” (Foxconn) је мултинационална компанија чије је седиште на Тајвану (основана 1974), која данас има репутацију највећег светског произвођача електронских компоненти – и водећег монтажера готових производа који су махом амерички или јапански брендови.

У Кини, чији је највећи извозник, има 13 фабрика у девет градова. Филијале има и у Европи (Чешка, Словачка и Пољска), затим у Индији, Мексику и Бразилу. Из њених фабрика излази 40 одсто глобалне производње потрошачке електронике.

Запошљава око милион радника – последња званична бројка, она из 2010. износила је 920.000. У недавној вести саопштено је да ће многи од њих у догледној будућности бити замењени инсталирањем око милион робота на производним тракама.

„Фокскон” је данас незаменљиви партнер „Епла”, без кога ова позната америчка компанија не би била оно што је данас: нити толико популарна због квалитета својих производа, нити у садашњој мери профитабилна.

Фабрика која је инжињере „Епла” који су допутовали да виде њене могућности за уградњу стаклених екрана у „ајфон”, како смо описали јуче, дочекала сасвим спремна за почетак производње такође припада „Фокскону”. Налази се у покрајини Шенжен, на југоистоку Кине, у такозваном Фокскон ситију, индустријском комплексу који запошљава 230.000 радника, махом миграната из других кинеских градова. Четвртина их живи у баракама које припадају компанији. Многи раде шест дана у недељи, 12 сати дневно.

„Наш цео производни ланац је данас у Кини”, цитира „Њујорк тајмс” неименованог руководиоца „Епла”. „Треба вам хиљаду гумених заптивака? Фабрика је преко пута. Треба вам милион шрафова? Фабрика је стотинак метара даље. Ти шрафови треба да буду нестандардни? За промену ће требати око три сата.”

„Фокскон” тамо запошљава 300 људи у обезбеђењу само да би регулисали да се радници не заглаве на вратима када улазе у фабрику и излазе из ње. У централној кухињи, у којој се припремају оброци за раднике, скува се 13 тона пиринча дневно.

„Они могу да мобилишу 3.000 нових радника преко ноћи”, наводи амерички дневник речи Џенифер Ригони, некадашње „Еплове” менаџерке за међународне набавке. „Која то фабрика у Америци може у тако кратком року да запосли 3.000 људи и убеди их да живе у баракама?”

Кад су прве испоруке стаклених екрана стигле у Фокскон сити, било је то негде око поноћи. Менаџмент је истог момента пробудио све раднике који су му били потребни, сваки је добио по бисквит и шољу чаја, и у мртво доба су обукли униформе и сели за монтажне траке. У року од три месеца „Епл” је, захваљујући оваквом аранжману, могао да прода три милиона „ајфона”, а затим је тамо склопљено још 200 милиона.

Оно што је „Еплу” омогућено у Кини није, сасвим сигурно, било изводљиво било где другде у свету, а поготово у Америци. Кад је израчунато да је за надзор око 200.000 радника који на монтажним тракама склапају „ајфон” неопходно 8.700 индустријских инжињера, прогноза је да би за то њихово ангажовање у Америци било потребно читавих девет месеци.

У Кини су они пронађени и ангажовани за само 15 дана.

Сутра: Има 13 година, ради 16 сати за 11 долара