И даље висок ПДВ на дечије ствари

Иза кулиса тезе да су деца наше највеће богатство стоји реалност у којој само труднице у Београду и Новом Саду имају трудничко боловање плаћено у висни пуне плате, у којој су пелене вероватно најскупље у Европи и у којој су донедавно жене предузетнице на породиљском одсуству дупло опорезиване за обавезно социјално осигурање. Сава Стефановић, главни и одговорни уредник портала „Бебац”, не крије незадовољство због чињенице да ни пет година после иницијативе овог портала Министарство финансија није укинуло порез на беби опрему и одећу и обућу за најмлађе становнике наше земље, што за последицу има чињеницу да у моменту доласка бебе на свет само за најосновнију беби опрему треба створити око 600 евра.

– Љубав према деци нема цену, али деца не расту само од љубави. Због чега је у већини земаља у Европи смањен порез на беби опрему, а српски политичари се већ пет година оглушују о наш захтев? Примера ради, од своје просечне плате мајка у Србији може да купи 2.000 комада пелена, док мајка у Аустрији може да купи чак 13.000 комада пелена. Због чега је „памперс“ јефтинији у Великој Британији него у Србији?Вероватно захваљујући чињеници да је у Уједињеном краљевству и Ирској укинут порез на дечју одећу и обућу, у земљама Бенелукса он износи свега три одсто, а у Пољској је смањен са 22 на седам процената. У Немачкој се тренутно финализира иницијатива да се ПДВ на беби опрему са 19 смањи на девет процената – објашњава Стефановић.

Другим речима, већина развијених земаља Европе је или смањила или комплетно укинула порез за дечју одећу и обућу, само Србија то није у стању да уради.

– Због тога се за просечну српску плату може купити само шест зимских јакни за бебу, док се од словеначке просечне зараде може купити чак 30 јакни, а у Аустрији чак 40. Од просечне српске плате може купити десет најјефтинијих ауто-седишта за бебе, док се за словеначку зараду „купује“ 35, а за аустријску чак 60 беби-седишта – наводи Сава Стефановић.

Иницијатива овог портала која је почела 2007. године завршила се обећањем Министарства финансија да се не може смањити ПДВ за дечју обућу и одећу, али да ће се њихова цена „некако” решити. Прошло је пет година, а ништа се није десило ни решило, констатује наш саговорник и додаје да држави није био проблем да порез на компјутере смањи на осам одсто, али јесте проблем да се ПДВ умањи за дечју опрему.

– Резултати пописа већ говоре да сваке године у Србији нестане један град од 30.000 становника. Држава се декларативно залаже за подизање наталитета, али у стварности не улаже повећан напор да се рађа више беба у нашој земљи. Илустративан доказ тезе да држава као „трећи родитељ“ има маћехински однос према трудницама јесте и чињеница да оне добијају само 65 одсто од плате док су на трудничком боловању. Изузетак од овог правила су труднице у Београду и Новом саду, чије локалне самоуправе из сопствених буџета надокнађују 35 одсто до њихове пуне зараде, па жене у благословеном стању немају ову врсту финансијске главобоље, односно добијају пуну плату. Ако новац за трудничко боловање не може да се издваја из републичког буџета, нека се локалним самоуправама да упутство колико средстава имају на располагању за ову врсту финансијске помоћи родитељима – предлаже Сава Стефановић.

Он подсећа да труднице у већини Европских земаља добијају пуну плату за време трудничког боловања, а корак даље ка финансијском оснаживању будућих мама у нашем најближем комшилуку учинила је Бугарска која трудницама даје 130 одсто плате док су на боловању. Данска, Шведска, Финска и Норвешка увеле су и обавезно плаћено одсуство за све новопечене очеве.

К. Ђорђевић

  -----------------------------------------------------------

Дискриминација будућих мајки при запошљавању

Проблем наталитета не може да се решава стихијски, већ системски. Да ли се кажњавају послодавци који проналазе рупе у закону па дају отказ трудницама или породиљама и који приликом запошљавања младим женама постављају питања да ли планирају породицу? Да ли се кажњавају лекари који наплаћују порођај? Све су то ствари које су део наше свакодневице, а пред којима ми жмуримо. Да би држава заиста почела да решава „белу кугу”, мора озбиљно почети да се бави овим проблемима, закључује Сава Стефановић.