Село није само пољопривреда

Приоритетни циљеви европских земаља у развоју сеоског планинског подручја усмерени су на:

одржавање насељености тих подручја

очување природног богатства и цивилизацијских тековина на планинском подручју

очување здраве средине, чисте воде и ваздуха, незагађеног земљишта, здравствено-безбедносне хране, квалитетног подмлатка у сточарству...

У државама ЕУ придаје се изузетно велики, национални значај у остваривању оваквих циљева. Да би се то постигло организован је дугорочан приступ и улажу се подстицајна средства, пре свега буџетска.

За услове Србије било би корисно да се одвоје посебна средства за подстицај и остварење циљева на планинском подручју у оквиру аграрног буџета републике.

На чему би требало да темељимо решавање проблема?

Код нас се процес напуштања и пропадања села одвијао брже него у другим земљама. Пропадању села допринело је и напуштање мита о домаћинству, добростојећем домаћину сељаку и пољопривредном газдинству, а насупрот њему развијен је мит о граду. Али не можемо сви живети у градовима попут Београда, Новог Сада, Ниша...

Село мора и може бити оздрављено и обновљено не само по архитектонско-пејзажном изгледу него и по развоју као облику друштвеног живота, сагласно старим и новим потребама његових становника. Село има прошлост, али његова будућност зависи од воље његових становника. За обнову села је неопходна стрпљивост мисионара и оптимизам бродоломника.

Самоорганизовање сеоских заједница условно може да спасе села од одумирања, али то није довољно – и друштво мора да помогне променом сопственог става о селу. Самоорганизовање је један од неопходних услова за опстанак, развој и обнову тамо где има шта да се обнавља.

Готово сви облици сеоског самоорганизовања су успешни. Успешнији су они који се не односе директно на производњу, већ на културно-уметничке и спортске активности, на слободно време, неформалну сарадњу, као што је комшијска помоћ. Један од облика самоорганизовања села су и задруге које су 2000. године проглашене за превазиђену форму организовања из доба социјализма. Можда су задруге укинуте и због моде. То је политичка одлука. Задруга традиционално представља облик удруживања у социјализму и капитализму. Сада је тешка ситуација у области задругарства и сељаци тешко пласирају своје производе. Неки надобудни интелектуалци и стручњаци тако „помажу” сељацима да је њима све теже. Свако се разуме у пољопривреду и село и сви деле лекције сељацима. Али сељаци нису неуки, конзервативни и назадни. Савремено село запљуснуто је цивилизацијским таласом, радикалним променама у начину рада и система вредности.

У финансијској ситуацији у којој се држава тренутно налази, сеоске регије се у знатној мери ослањају на сопствене снаге и искоришћеност сопствених потенцијала. Отуда се активирање сеоске привреде мора ослањати на све локалне снаге које могу допринети развоју. Но, сам привредни опоравак неће решити све проблеме села. Важни су општи услови живота, друштвени и културни. Активирање сеоске привреде тако постаје интегрални, односно интердисциплинарни задатак.

Да би се квалитет сеоског становништва приближио нивоу градског, неопходна је модернизација и изградња нове друштвено-економске структуре на селу, што би убрзало развој непољопривредних делатности на сеоским просторима. Резултат би био и повећање запослености и атрактивности села као места за живот и рад становништва.

*Социолог, професор универзитета, директор Завода за проучавање села