Доследно и духовито
"Лака коњица" савременог словеначког писца Драга Јанчара је аутентична, умерено црнохуморна драма која се на јасан, промишљен, једноставан и благо ироничан начин бави проблемом изразите доминације материјалних принципа у савременим друштвима, и последицама стицања енормног богатства и славе (драстичан губитак идентитета појединца, разарање породице, пријатељстава, професионалне етике, итд).
Представа редитеља Милана Караџића остварена је озбиљно, тачно и прецизно, у оквирима реализма који у неколико наврата пуца, уступајући место карикатуралном изразу који је у тим појединим моментима врло функционалан. Сцена представља унутрашњост сеоске цркве, где се радња дешава (сценограф Герослав Зарић). Милутин Мима Караџић игра протагонисту Макса, богатог и моћног бизнисмена који је презасићен перманентним и безглавим јурењем за новцем и женама, због чега напушта тај живот и смисао покушава да пронађе у изолацији и миру цркве. Караџићева реалистичка игра је фокусирана на представљање тог специфичног умора и резигнираности, али и инстинктивне потребе за проналажењем смисла живљења, изван пандемонијума радикалне материјалности.
Срђан Тимаров енергично наступа у улози преоштрог, неуротичног, бескомпромисно суровог Максовог пословног партнера Бена. Тимаров га игра грчевито, не правећи од њега карикатуру, иако се на тренутке веома ближи стилизацији; ово реалистичко обликовање чини га уверљивијим и, суштински, трагичним ликом. Са друге стране, Милица Зарић игра Максову жену Хелену као карикатуру: глумица се пластично, театрално креће, говори превише пискаво и иритантно. Ова извештаченост је ефектан начин да се представе одвратна размаженост, прорачунатост и лажљивост, које дефинишу лик Хелене. Зорана Бећић обликује лик Марјане која рестаурира фреске у цркви, као искрено срдачну, милу и једноставну. Њена благост нарочито долази до изражаја у сценама са Хеленом и Ливијом – Беновом женом (Љубинка Кларић), две лицемерне, користољубиве, нафракане калаштуре. Милан Чучиловић игра жупника као строгог, скоро беживотно чврстог, Марко Живић притајено насилног Долхара, а Петар Бенчина језиво, механички хладног Тонија.
Продукција "Лаке коњице" је свеобухватно успешан потез Београдског драмског позоришта, јер је реч о представи која се доследно, и сурово и духовито, бави актуелним друштвеним проблемима, корупције, општег бешчашћа, и сумануте, дивљачке борбе за освајање финансијске моћи; са друге стране, "Лака коњица" покреће и низ универзалнијих питања, о релативности материјалних вредности, односу према религији, њеном симболичком представљању, као и о неискорењивој потреби за љубављу и духовним миром који, на крају, и у представи, ипак есенцијално опстају, упркос бруталном разрешењу главне приче.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
