Опроштајни пољубац „Силиконској долини”

 „Силиконска долина” у Улици Страхињића бана постала је само мит у који верују још једино странци, попут оних који на Хаваје одлазе надајући се зближавању са гостопримљивим луау девојкама које ће им већ на аеродрому око врата набацивати венце цвећа. Неки од њих и даље базају по горњем Дорћолу, тражећи девојке спремне да истакну хируршки надограђене атрибуте, све за уживање преких баја, поносних власника џипова паркираних насред коловоза. Такви се још могу затећи у Страхињића бана, али су то само остаци некад богате и многољудне поткултуре која се из свог некадашњег стецишта осипа ка другим деловима града, тражећи нову „Силиконску долину”, које још нема на хоризонту. Фајронт у старој почео је још са првим знацима општег економског суноврата. Као и сви угоститељски локали у граду, и они у Страхињића бана опустели су због беспарице која је, иронично, новчанике испразнила и онима који су увек позирали као новобогаташи чији је сеф препун и непробојан за сваку кризу. Они који и даље навраћају наручују пиће или два, уместо туре за туром, частећи и друштво с којим су дошли и сваку згодну девојку за коју се надају да ће одатле повести.

Осипање је убрзала и летошња одлука градских власти да ограничи радно време кафића у стамбеним зградама, што обухвата практично све у „Силиконској долини”. Осим комуналних инспектора, који проверавају да ли власници стављају на браву катанац у прописани час, град је на завођење реда послао и ројеве „паукова”, који марљиво дижу „бесна” кола остављена ван паркинга у Страхињића бана. „Као да су одлучили да овде одрже показну вежбу, да докажу да могу све да устроје”, каже неколико газда кафића из те улице.

– Опсадно стање на какво смо раније навикли, кола свуда дуж улице и препуне кафиће, све мање виђам. Београд је био познат по ноћном животу од сумрака до свитања, а сад се музика гаси, па су људи упућени на дискотеке и сплавове. И раније су, после пар пића код нас, тамо ишли у ситне сате, али сада одлазе већ пре поноћи – каже Дамир Цероња из ресторана „Балзак”.

Због тих ограничења, већина кафића у Страхињића бана вероватно ће бити угашена, верује Иван Ђорђевић, из кафића „Кандахар”.

– Лети, на врхунцу сезоне, не излази се у живот пре 23 часа, а ми морамо да затворимо пола сата касније. У Београду нема јаког културног живота, једино локале смо туристима имали да понудимо, а сад и то губимо – прибојава се Ђорђевић.

Пошто „Силиконска долина” више није оно што им је разглашени мит обећавао, помало разочаране странце је сада потребно задржавати најстаријим угоститељским триковима. Уместо да их пусте да се прилагоде атмосфери каква је раније владала и почну да бесомучно трошкаре, газде им сада све више набацују бесплатне туре.

– Воле гратис пиће, то их одобровољи. Али, домаће муштерије, које знају више места на која могу отићи, па и клубове који још смеју да раде целу ноћ, постало је веома тешко задржати, а од њих живимо. Они који су имали обичај да паркирају на улици неће више да размишљају о томе хоће ли затећи кола кад изађу из локала. И петак и субота су сада мртви – прича Милан Јовановић из „Контра бара”.

Оскудица и наметање раног фајронта нису једини кривци за опадање „Силиконске долине” јер је она, слажу се газде и менаџери, и пре њих почела природно да одумире, губећи нешто од атрактивности и известан број гостију. И то је природан циклус – ниједан „тренди” крај не остаје заувек „ин”. Бојазан како су концерти „Волим деведесете” симптом повампирења тог злогласног доба искрсла је у тренутку када полако нестаје аутентични фосил Србије из периода када су девојке мислиле да је за успех потребна само покорност, а младићи се уздали у бахатост.

В. Вукасовић

Д. Буквић

Б. Павловић

----------------------------------------------------------

ВИП-овци пригрлили бетон

Уместо у Страхињића бана, као што је то учинио летос, Ивану Тасовцу би можда било боље да је музичаре из Филхармоније са натписима „Хвала што не долазите” послао пред „Бетон халу”. Нови клубови отворени у њој и, уопште, на потезу око Савског пристаништа привукли су доста муштерија из некадашње „Силиконске долине”. Али, не може се рећи да је овај део града пресликао профил гостију по којима је Улица Страхињића бана добила популарно име. Овде има и клубова на високој нози који пре свега пуцају на економску елиту, као и оних који су намењени љубитељима алтернативније музике.

– У последњих пет година овај део града је најпопуларнија београдска дестинација за изласке. У наш клуб долази и мноштво странаца, на основу препорука гостију из иностранства који су већ били у Србији – каже Јелена Ђокић, из „Магацина”, клуба у „Бетон хали”, којем друштво праве три ресторана.

Отварање локала и организовање журки у старим халама, претварање индустријских зона у средишта клабинга најновији је светски тренд. Док су некад тамо улазили само физикалци теглећи кутије у складишта, сада је „Бетон хала” место за ВИП-овце који не носе ништа теже од скупоценог, гломазног ручног часовника.

– Добро је што су се људи коначно досетили да искористе ову локацију. Није довољно само направити локал на забаченом месту да би он изашао на добар глас. Потребно је уносити новине у јеловник и карту пића, организовати маскенбале, тематске вечери, промоције вина из региона. Нама се клијентела већ искристалисала, а редовни гости имају картице којима остварују попусте у ресторану, при чему могу и да приреде рођенданску забаву по повољнијим ценама – објашњава Биљана Фрлог, из ресторана „Кантина де Фрида”, која је такође и менаџер локала „Наћос” у Страхињића бана, у којој се, признаје и она, број муштерија преполовио.

----------------------------------------------------------

Угоститељска „прекоманда” на Врачар

Епицентар важног велеградског ритуала – дневног испијања кафе – сада је на Врачару, сматра Зоран Дамјановић, потпредседник Општег удружења угоститеља Београда.

– Ако бисте установили колико је локала настајало па нестајало у последњих неколико година само у Улици краља Петра, били бисте запањени. Некада су сви хрлили у тамошњи кафић „Рио Браво” који више не постоји. Томе је допринело и отварање шопинг-молова, услед чега Кнез Михаилова више није трговачко средиште. Људи могу да уђу у тамошње климатизоване просторе, обаве куповину па седну на пиће, уместо да иду улицама у центру и разгледају излоге по хладноћи или врелини, тим пре што је понуда великих робних марки у шопинг-моловима знатно већа – сматра Дамјановић.

Зато су примат преко дана, додаје он, добили врачарски кафићи у скрајнутим улицама и ушушканим, мирним баштама док је „Бетон хала” „будућност београдског ноћног живота и претходница онога што би град требало да уради спуштањем на реке”.

----------------------------------------------------------

Локално „блејалиште”

У кафићима тиха музика, столови за пушаче на једној, за непушаче на другој страни локала. Шалови, капе „гумењаци”… Ни трага од скупоцених бунди, високих потпетица и кратких сукања по којима је нашироко чувена београдска „Силиконска долина” која се, кажу гости, претворила у локално „блејалиште” резервисано за посетиоце из комшилука.

– Ако неко живи на Врачару и има у комшилуку леп кафић, нормално је да ће тамо попити кафу са пријатељима. Седење у „Страхињићу” више није ствар престижа – каже Милица Тошић (24), студенткиња Економског факултета.

Данило Живковић (29), директор студија за графичку анимацију, каже да је сео у „Силиконску долину” јер му је то најзгодније будући да се обрео у центру града, а не зато што је прекомерни обожавалац овог дела престонице.

– Имам двоје мале деце, нема ко да их чува па зато не излазим много. Волим да попијем кафу са пријатељима, важно ми је да са њима поразговарам, а место нам није битно – каже Живковић.

Газде појединих локала у Страхињића бана признају да им је чак и помало драго што нису више први избор њихове досадашње клијентеле. То им даје прилику да промене репутацију на којој никада нису били претерано захвални, мада се не може порећи да им је доносила профит, и створе опуштенију атмосферу, какву су одувек и прижељкивали у својим кафићима.