Ноћна мора се наставља

Не обраћајући се ниједанпут речју "напредак", председник Џорџ Буш рекао је Американцима да ће послати још 21.500 нових војника у смртоносни хаос какав је Ирак постао после Садама.
Слањем још војника у овај крајње непопуларни рат, председник Буш одбацио је савете многих главних помоћника – у војсци и изван ње – и окренуо леђа политичким анкетама које показују да само 18 одсто Американаца подржава председникову стратегију у Ираку.

И заиста, тек што је Буш завршио свој миран, чврст говор, готово без емоција, критичари су почели да га процењују.

Демократска опозиција, која је на изборима у новембру добила превагу у обе гране власти, рекла је: "Време је да се почне са систематским повлачењем наших војника како би се вратили кућама". Ненси Пeлоси, прва жена председавајући Представничког дома, изјавила је да за председникове ратне планове неће бити "бланко чека".

Пелоси је напоменула да је рат у Ираку Америку већ коштао прекомерних 400 милијарди долара и да се слање додатног броја војника процењује на 5,6 милијарди долара. Још 1,2 милијарде долара биће потребне за обуку Ирачана и обнову земље.

Центар за амерички напредак, либерални истраживачки центар у Вашингтону, каже да је захтев за повећање броја војника раван "eскалирајућем неуспеху"; други су рекли да у Бушовом говору није било ничег новог, односно, да је реч о "препакованој већ неуспелој стратегији" која је толико пута распакивана и поново пакована да су грађани изгубили рачуницу.

Пензионисани генерали попут Вилијама Одама, кажу да је председник требало да најави "напредак у дипломатији" и да регионална стабилност никада неће бити успостављена без укључивања свих суседних земаља, укључујући Сирију и Иран. Одам сматра да додатних 20.000 војника неће имати значаја за свакодневни број мртвих, насиље и уништавање које сада влада у Ираку.

И заиста, из перспективе некога ко је сазрео за време Вијетнама и сећа се крвавих балканских ратова за отцепљење, председникове речи имају језива deja vu својства. Неки од нас, који су довољно стари да се сећају мучног призора наших хеликоптера, који су особље амбасаде и цивиле сакупљали са крова америчке амбасаде у Сајгону 1975, страхују да смо поново потонули у страшну, скупу ситуацију без победе. Заиста, реч "мочвара" из времена Вијетнама поново се слободно користи, пошто је претходно годинама била забрањена као "политички нетачна" и "непатриотска".

Председник Буш је "оштро разговарао"с ирачким премијером Нуријем ал-Маликијем током њиховог бучно рекламираног прошлонедељног разговора. Председник је покушао да "бодри" Ал-Маликија, али многи Ирачани верују да ће додатни амерички војници само разбеснети екстремисте и проузроковати нове жртве.

Ових дана ниједан лидер нема воље за свој посао. Посматрајући прилично остарелог председника Буша, његова жеља да се отараси овог "И-РАК проблема" – да га пренесе на следећег председника – готово да је била очигледна.

Иронија је у томе што се сада све више чују творци неуспеле балканске политике из 1990-их. Бивши амбасадор Питер В. Галбрајт и пензионисани генерал Весли К. Кларк позивају на "политичко решење" за Ирак. Галбрајт се залаже да се "босанско решење" примени у Ираку, што је изнео и на састанку Комитета Сената за иностране односе, да је једини излаз из садашње ситуације подела Ирака на одвојене и аутономне регионе сунита, шиита и Курда.

Слично њему, генерал Кларк апелује на "веће ангажовање дипломатије", укључујући Израелце и Палестинце. Кларк такође указује на то да су Дејтон и преговори о коначном статусу Косова излазне стратегије из ирачког дебакла. Претпостављам да ниједан од ова два господина није посетио ни Босну ни Косово откако су их напустили.

Стварни проблем је следећи: Американци нису склони да уче од историје, чак ни скорије историје. Кад су Роберта Макнамару, главног креатора вијетнамског рата, у документарном филму "Магла рата", питали како су Сједињене Државе могле да се ангажују у југоисточној Азији, он је рекао да је "Вијетнам удаљено место. Заиста нисмо много знали о том народу, политици или географији". То је једна од многих његових изјава mea culpa датих у протеклих неколико година.

Мораћемо да сачекамо још неколико година да данашњи ратни планери изговоре слична неубедљива извињења.

А тада – као највећег ратоборног силеџију из краја – хитро ћемо их заборавити.

Слободни писац и уредник, живи у Србији и САД