Прилог за једну српскохрватску митологију

Народ каже да у тешким временима комшија вреди више од брата. Оно што важи за појединце важи и за земље. У тмурним временима која се назиру на хоризонту боље ће проћи народи који нису располућени унутар себе и који немају непријатеље у свом окружењу. Најбоље ће проћи они који су јединствени у жељи да уместо непријатеља на границама имају пријатеље.

Стицај историјских околности оставио је Србима унутрашње деобе и несређене рачуне са готово свим народима који га окружују. То наслеђе представља оправдање за делање слабих и ниских, а изазов за оне који виде даље и желе добро свом роду. Оно што важи за Србе, мање-више вреди и за друге на овим просторима.

Након крвавих деведесетих у које су ниски увукли слабе, на власти су се смењивали свакојаки. Независно од тога, обични људи су повезивали покидане везе на разним пољима па су током последњих неколико година створени услови да одважни државници Србије и Хрватске направе одлучне кораке ка помирењу преко једне од најдубљих провалија.

Упркос томе, или баш због тога, део креатора јавног мњења чини све да, из само њима знаних разлога, осујети стабилизацију односа на овим просторима. У пракси има много примера. Један се догодио недавно на европском првенству у рукомету.

Овде, међутим, неће бити речи о такозваним хулиганима. Несрећним извођачима радова нека се бави правосуђе. Поучније је показати како се помоћу веште манипулације гласинама, страховима и глупошћу подстиче нетрпељивост међу људима и ломи крхко поверење међу народима. Наравно, све је већ виђено, али тајна ове манипулације је баш у томе да честим понављањем постаје уверљивија.

Дан пре него што је дошло до серије напада на хрватске навијаче на њиховом повратку из Новог Сада, један лист је објавио текст под називом ,Хрватски навијач ударио дете. Из текста, чији је наслов већи од садржаја, не види се како се зове дете, а ни како се зове нападач. Не зна се да ли је дете повређено, ни да ли је полиција реаговала и ко су очевици догађаја. Није јасно како се, ни где напад догодио. Дакле, збогом чињенице. Могло се, међутим, сазнати да је реч за оне који то нису из наслова схватили, о кукавичком чину и смишљеној провокацији. Нападач је, каже се, „физички насрнуо на орла Тасу”. „Испод одоре у бојама државног тима” био је „недужни дечак”, „дете не старије од 15 година задужено за стварање позитивне енергије”. Али хрватском навијачу „до атмосфере није стало. Дошао је у Нови Сад другим послом...” Очигледно да туче недужну децу и понижава симболе државног тима Србије. Пошто се не зна о ком је хрватском навијачу реч, онда, наравно, може бити било који.

Простодушан човек после оваквог текста не може остати равнодушан.

Мада мизеран по квалитету, чланак је изазвао буру одјека и реаговања. Када се саберу сви коментари и „(дис)лајкови” на форумима медија који су ту вест пренели, испада да је више хиљада људи реаговало на ову гласину. Кажем гласину јер је реч о информацији коју је немогуће проверити. Гласине управо почивају на полуистинама и тешко проверљивим информацијама. Оне су смишљене да изазову тачно одређени ефекат рачунајући првенствено на емоције и предрасуде примаоца поруке.

Заиста, емоције су узаврле и тек су их снег и мраз накратко охладили. Но, њихов пун ефекат тек се очекује. Он ће наступити када српски навијачи поново буду нападнути у Хрватској. Насиље оправдава и подстиче насиље и тако у недоглед. Наравно, када би насиље остало у затвореном кругу оних који у њему страствено уживају проблема не би било, али тада вероватно не би ни било насиља.

Стварни циљ организованог насиља јесте да погоди невине жртве и створи мит. Без невиних жртава нема мита. Мит је, између осталог, прича о надвременском поретку ствари. Приношење невиних жртава гради мит о вечитој омрази између Срба и Хрвата. Тај мит учи да је тако било од постања и да другачије не може бити. Он објашњава необјашњиво. За мит није важно да ли је истинит или лажан, важно је да се у њега верује. Овај мит говори о богу мржње Срба и Хрвата. Тај бог је снажан и дебео јер је појео много невиних жртава. Моћ овог мрзбога испољава се у томе што пружа утеху и опрост онима који су окрвавили руке и оловке и што штити од југословенске авети душе грађана покорних.

Ако неко, попут председника Тадића и Јосиповића, богохули то је само зато што је мрзбог ослабио. Да би га ојачали, његови параноични првосвештеници подстичу на нове невине жртве. Њихов олтар су медији, а од такозваних хулигана стварају свете ратнике.

Показало се да је најтрагичнија жртва последњег таласа лудила домаћи рукометаш Шешум. Разумнима је то довољно наравоученије, осталима нека је мрзбог у помоћи.