Поступак у случају незаконитог отказа
Поступак заштите права запослених у случају незаконитог отказа разликује се зависно од тога ко је послодавац, због различитог регулисања положаја и права запослених. Тако, запослени у предузећима и у предузетничкој радњи имају право да се одмах обрате суду, запослени у јавним службама и даље имају право приговора директору, а затим да поднесу тужбу надлежном суду, а службеници и намештеници у државним органима имају право жалбе према одредбама Закона о општем управном поступку, а затим против одлуке о жалби могу да покрену управни спор.
Разлика је и у роковима. Док запослени у предузећу и у предузетничкој радњи имају рок од 90 дана, рокови за запослене у јавном сектору остали су и даље кратки – 15 дана за приговор и 15 дана за тужбу, а у државним органима 15 дана за жалбу и 30 дана за управни спор. С обзиром на то да се ради о преклузивним роковима чијим пропуштањем запослени губи право на судску заштиту, питање је да ли они треба да буду различити јер се ради о праву које би требало да буде исто за све запослене у случају незаконитог отказа, без обзира на то ко је послодавац.
Код незаконитог отказа у предузећу или код предузетника запослени има право да тражи поништај таквог акта послодавца пред надлежним судом и враћање на радно место које одговара радној способности и стручној квалификацији запосленог, као и накнаду зараде и осталих примања и доприноса за период од дана давања незаконитог отказа до враћања на посао. Ово може да се тражи једном тужбом, или прво тужбом за утврђивање права и поништај незаконитог акта, а затим, по правноснажности, посебном тужбом да се тражи новчана накнада.
Законом је прописано да се радни спор правноснажно окончава у року од шест месеци од дана покретања спора. Међутим, у пракси некада ни прво рочиште не буде заказано у року од шест месеци, а спорови трају много дуже, делимично зато што не постоје објективни услови због великог броја предмета у односу на број судија, а делимично због тешкоћа око доказивања од стране запосленог који се налази у много неповољнијем положају у односу на послодавца.
Такође, ту је и недовољна законска регулатива када су у питању обавезе тужених јер су законске одредбе такве да су туженици заштићени, могу да избегавају пријем позива, да не долазе на рочишта, да не достављају тражену документацију потребну за решење спора и на други начин да злоупотребљавају процесна овлашћења без последица. С друге стране, ако се тужилац не појави на рочишту, тужба ће се сматрати повученом, јер тужени може да одлучи да се не појави на рочишту. Тиме запослени као тужилац губи право на даљу судску заштиту јер је рок за подношење тужбе протекао.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
