Мењати политичаре или народ

У истраживањима јавног мнења грађани углавном исказују позитиван однос према изборима уопште. Ретко ко данас доводи у питање легитимитет и значај одржавања избора. То се види и из постојања врло високе сагласности с тврдњом да је "гласање једно од најважнијих права које као грађани имамо". Даље, кад грађанима у истраживањима поставимо питање да ли ће изаћи на изборе, добијамо висок број одговора да ће "сигурно" или "вероватно" изаћи. Међутим, кад их упитамо за кога ће на изборима гласати, чак једна трећина испитаника каже да је неодлучна! Одговор на питање зашто је то тако добијамо кад их питамо за мишљење о актерима који учествују на изборима. Тада добијамо одговоре који за странке нису нимало охрабрујући. Грађани најчешће виде странке као организације које "деле и свађају народ", "само обећавају, а ништа не ураде од онога што обећају" и "мешају се у све живо, па и тамо где не би требало"... Дакле, ситуација је занимљива – изборни процес се не оспорава – оспоравају се они који у том процесу учествују. Такмичење се прихвата, али политички плурализам са такмацима оваквим каквим их грађани виде можда баш и није најсјајније решење?

Овај налаз потврђује и истраживање разлога због којих људи не учествују на изборима. Онима који тврде да неће изаћи на изборе 21. јануара, у недавном истраживању поставили смо питање шта је узрок таквом ставу. У укупном узорку, на ово питање одговорила је трећина испитаника (34 одсто), односно толики број је рекао неће изаћи на изборе и знао је разлоге за то.

Једна петина грађана (20 одсто) који не излазе на изборе то чине због тога што су незаинтересовани за политику и изборе уопште. Не може се ни очекивати да свако буде заинтересован за политику – то није случај ни у свету ком тежимо да се приближимо и да се на њега угледамо. Највећи број изборних апстинента (35 одсто) није то одувек и био. То се види по томе што тај број њих на изборе не излази, а као разлог наводе то што политичари нису испунили очекивања и обећања која су нудили. Питање је да ли су политичари давали превелика обећања или су очекивања грађана нереална, али овакав став, ма шта да му је узрок, говори и о потреби "нивелације" обећања и очекивања. Како било, грађани су ти који бирају политичаре, а не обрнуто. Грађани нису дужни да образлажу свој став, а за странке је важно једино то што један број разочараних неће изаћи на изборе и гласати за њих. Даље, готово једна петина испитаника (19 процената) која не излази на изборе има одбојност и лоше мишљење о политичарима и странкама "као таквим" – дакле, они, једноставно, не воле странке без помињања неког посебног разлога. Ово је група оних који на све о чему их питамо одговарају као лик из Балашевићеве песме "Намћор" – "не волем, па не волем" – на њих не треба превише ни рачунати у изборном процесу.

Свега шест одсто испитаника на изборе не излази зато што сматра да они немају никаквог смисла. И ово је још једна потврда да се избори као такви не доводе у питање. Преостали (њих 20 процената) или ни не знају зашто не излазе на изборе или наводе неке друге, најчешће објективне разлоге апстиненције (старост, болест, удаљеност бирачког места...).

Све у свему, највећи број апстинената на изборе не излази због негативног мишљења о учинцима оних који путем тих истих избора улазе у политичку арену, било као позиција, било опозиција.

Шта чинити? Одговор на ово питање има "две стране медаље", односно одговора је онолико колико и "страна у спору". Да ли је могуће да грађани "пресаде" или "увезу" политичке гарнитуре из неке друге земље или можда са неке друге планете? Наравно да није. Уосталом, и политичке структуре потичу из редова тих грађана. Због тога, ма колико они који су незадовољни постојећим "менијем" на политичком столу очекивали да се појави "неко нови", то тешко може да се деси. Политичка понуда је врло шаролика, толико да се грађани у неком другом контексту чак жале да има превише политичких странака! На овим изборима има чак 20 странака и коалиција, тако да се заиста може рећи да има "за сваког понешто".

С друге стране, ни странке "нису невине". Чињеница је да учинци политике не одговарају реалним потребама и потенцијалима овог друштва. Политичке структуре сносе одговорност не само зато што не испуњавају обећања, већ и што у међусобној предизборној борби формирају спиралу обећања која су све већа и већа. На тај начин се код бирача подгревају нереална очекивања, па отуда нису чудна ни разочарења. Међусобним сукобима одвраћају један део бирачког тела од политике уопште. Аферама и скандалима такође доприносе повећању апстиненције.

У времену до избора десиће се оно што се обично и дешава. Грађани који имају осећај да су избори важнији од странака, одлучиће ипак да гласају за неку од изборних листа, барем ону коју виде као најмање лошу. Уосталом, нису ни све политичке странке исте! Они који су рекли да неће изаћи, тешко да у наредних неколико дана могу да промене мишљење. На политичким странкама и лидерима је да до изборне тишине евентуално убеде ову групу да можда ипак нису исти као сви остали.

Истраживач Цесида