Да ли је Хаг једина препрека

Брзина, односно спорост, којом се Србија креће ка Европској унији и разлози који су до тога довели предмет су честих критичких расправа. Преовлађује мишљење да је највећа препрека на европском путу Србије несарадња с Трибуналом за бившу Југославију и да би процес интеграције био драматично бржи када би се оптужени за ратне злочине нашли у Хагу. Србија, често то чујемо, има потенцијала да престигне многе суседе, а годишњи бруто друштвени производ по становнику јој је свега 300 долара мањи од оног у Бугарској, која је постала чланица ЕУ у јануару 2007. Да ли је Хаг, заиста, једина препрека на путу брже европске интеграције Србије? Или се тиме да бисмо могли брже и боље од других само тешимо док им, углавном, гледамо у леђа?
Србија је постала учесник Процеса стабилизације и придруживања, регионалног приступа који је оквир за европску интеграцију земаља западног Балкана, тек после петооктобарских промена.

Први корак ка закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању, успостављање техничког дијалога између Европске комисије и влада Србије, Црне Горе и СРЈ у форми Консултативне радне групе, учињен је половином 2001. Позитивна Студија изводљивости уследила је тек четири године касније, а преговори о Споразуму започели су (отприлике) на пету годишњицу демократских промена, да би у мају 2006. били прекинути због несарадње с Хашким трибуналом. Од тада, процес интеграције чека да сарадња буде обновљена или да Србија поново стекне кредибилитет и изгради однос поверења са ЕУ, који би омогућили наставак преговора.

Спремност српског преговарачког тима и административни капацитет за европске интеграције, који је Европска комисија у више наврата позитивно оцењивала, само су неки од аргумената који се наводе у прилог могућности Србије да крене много брже. Други се тичу потенцијала за брзи економски развој, који су, како то види Светска банка, велики, јер подразумевају значајна природна и рудна богатства, као и обрадиво земљиште. Међу предностима је и географски положај, на раскрсници копнених и ваздушних путева који повезују европски север и југ, као и исток и запад. Са око осам милиона становника, Србија је најмногољуднија земља у региону, што је чини привлачнијом за стране инвеститоре. Стопа писмености одраслог становништва је 96,4 одсто, што је изнад просека за земље нижег средњег дохотка (89,4 процента), у које Србија спада, док је годишњи раст бруто друштвеног производа од шест одсто међу највишим у региону.

С друге стране и Македонија је на раскрсници значајних саобраћајница, а има и млађе становништво од Србије, у којој је учешће старијег становништва у укупној популацији отприлике у складу с оним у западној Европи. Црна Гора јесте много мања, али су елите у мањим земљама, како је то недавно приметио британски "The Economist", често много ефикасније. Хрватска је у групи земаља вишег средњег дохотка. Румунија је, са становништвом од 22 милиона, много већа, уз значајне резерве нафте. И Хрватска, као и Бугарска и Румунија, имају већи проценат корисника интернета него Србија. И све су испред Србије на путу придруживања ЕУ. Све то показује да нема природних предиспозиција за брже чланство у ЕУ – земље које су постале чланице 2004, као и две недавно примљене, разликују се у величини, историји, политици и економској структури. Придруживање ЕУ ствар је интензивног рада на прихватању стандарда. Бугарска и Румунија постале су чланице уз свест о томе да у неким областима европски стандарди нису у потпуности усвојени. Зато ће остати под строгим надзором Европске комисије, која ће редовно извештавати о напретку на подручју правосуђа и борбе против корупције. И једна и друга морају уложити знатан напор у даљим реформама уколико желе да апсорбују 41 милијарду евра, колико им је ЕУ наменила у следећем буџетском периоду и уколико не желе да буду примењене заштитне мере, предвиђене Приступним споразумом.

С обзиром на тренутно расположење унутар ЕУ према проширењу, чини се да се оваква ситуација неће поновити с пријемом нових чланица, и да ће процес проширења значити и строжу проверу испуњености услова, јер само увереност да су сви услови заиста испуњени, као и да је то установљено у ригорозном процесу провере, може обезбедити подршку грађана ЕУ за даље ширење. Знајући то, можда је боље погледати пример Словачке, чији изгледи да се прикључи ЕУ пре десет година нису били много већи од оних које је тада имала Србија. У Словачкој, међутим, 1998. долази до промене власти и земља од тада постаје пример успешне транзиције – економија је стабилизована, стране инвестиције драматично порасле, а брзина приближавања ЕУ постала мера успешности политике. Управо одлучност са којом се нова влада упутила ка ЕУ омогућила је Словачкој да 2004, заједно са девет других земаља, постане део историјског проширења на исток Европе.

Ситуација у Србији је, на жалост, другачија. Иако је прикључивање ЕУ нешто што подржава велика већина грађана и политичких странака, ни шест година после демократских промена нисмо успели да закључимо уговорни однос с Европском унијом. Примера ради, Хрватска је позитивну Студију о изводљивости добила после свега четири месеца Консултативне радне групе, а Споразум о стабилизацији и придруживању годину дана након Студије о изводљивости. Спорост Србије делимично је резултат тежег терета него што су у транзицији носиле друге земље – решавање односа са Црном Гором, будући статус Косова, питања прошлости оличена у неопходности сарадње са Хашким трибуналом. Међутим, оно што Србију највише успорава јесте недовољна извесност о томе да је пут реформи, оличен у европским интеграцијама, неповратан. Често изгледа да га је потребно изнова потврђивати на сваким изборима и приликом решавања сваког проблема и стално налазити нове аргументе који овај, европски, избор подржавају. У том смислу, несарадња с Хашким трибуналом је пре симптом ширег проблема, него једина препрека на европском путу. Преовлађује утисак да се Србија опредељује углавном за користи интеграција, али не и за вредности које учешће у њима подразумева. Зато и не изгледа да се одлучно запутила ка ЕУ, свесна зашто тамо иде и спремна да се суочи са проблемима чије решавање интеграција намеће.

Без сумње, Србија има потенцијала да брже иде путем транзиције и европске интеграције. Али, брже су ишле и боље прошле и оне земље које су имале мање потенцијала од Србије. Све то показује да је најважније да постоји спремност да се неким путем иде и препреке на њему савладају. Изрека "ако вам живот даје лимун, направите лимунаду", смишљена је управо да покаже да нема околности које се мудром политиком не могу искористити. Србија дефинитивно има много више од "лимуна". Оно што јој треба је политичка елита која од тога што Србија има може да направи "лимунаду".

Доцент на Факултету политичких наука у Београду