О новом Дану Војске Србије

Невероватне вести долазе из Министарства одбране (МО). Опасно се тамо запатила историјска наука. Борећи се са историјским континуитетом и дисконтинуитетом српске државности и њиховим порођајним данима које би требало да обележавамо, прошлог јануара на ред је дошао ,,неприкладно” утврђен Дан Војске, који се обележавао на Сретење, 15. фебруара, као што и треба. На исти дан, али 1835. донет је Сретењски устав, који је био повод за одлуку да се у савременој Србији Дан државности обележава на Сретење. Милош Обреновић је требало да мисли кад је први модерни Устав Србије донео баш на Сретење 1835, сећајући се са мржњом Карађорђа и његовог дела из 1804. Он је хтео да покаже да је тај Устав производ борбе за слободну Србију, која је почела са Карађорђевим устанком на Сретење 1804.

Тим невероватно разумним актом у свом ирационалном времену упропастио је могућност да у далекој будућности (погодите о ком се времену ради) Министарство одбране, „заједно са народом”, ужива у историјским и савременим успесима српске војске. Да би се колико-толико удовољило привлачној сили између јединствене елите МО и народа, екипа историчара аматера одлучила је да нови Дан војске буде 23. април. Кабинет и председник, одмах су схватили намере свог министарства и прихватили предлог. ,,Образложено”, разуме се. Ма ко још слави истог дана Дан државности и Дан војске (славe Француска и Холандија нпр.), пашће сумња из Европе да смо ,,војна хунта”, што нам никад није било својствено. Предлажем да њихову аргументацију проверимо на улици. Питајмо пролазнике: ,,Који дан би требало да славимо као Дан српске војске – Сретење 1804, кад је устанак против Турака подигао Карађорђе, или Цвети 1815, кад је тај устанак наставио Милош Обреновић”. Па, ако један одговори Цвети, нека буду Цвети. Грађани ће, убеђен сам, више и боље мислити на традицију, на понос модерне српске историје, на почетак војне организације и њене највеће успехе после 500 година, за које сви знају. Али они несрећници не знају колико је то незгодно кад се поклапа са Даном државности, не виде се успеси министарства, народ остаје ускраћен за то војнопосесивно српско осећање, неговано од Карађорђа до данас. А и хладно је, брате.

Милош Велики подигао је своју буну на Цвети, али црквени и световни календар се не поклапају, те ће потомци овог јунака одређујући 23. април као Дан Војске и у том (мало важном) смислу искривити историјску истину.

Морам да признам да моје неслагање са овим променама из МО има своју славољубиву позадину у чињеници да сам 2006. године као директор Војноисторијског института са групом историчара тога института био предлагач да се за Дан Војске утврди Сретење. Заиста је тешко оспорити тај дан. Једноставно, Карађорђев устанак је једини могући дан војске у модерној Србији. То знају и деца и старци, писмени и неписмени Срби и други грађани Србије. Чак и предрасудно образовани спољни ,,посматрачи” демократског процеса у Србији.

Доктор наука, пуковник у пензији