Откуд огроман дефицит

Представници Међународног монетарног фонда изјавили су да је највећи проблем српске привреде - огроман дефицит текућих трансакција са иностранством који је у прошлој години прешао 13 одсто бруто домаћег производа (БДП), али ни представници Фонда, ни наши званичници нису одговорили на питање које се намеће: како је и зашто дошло до овог "највећег проблема" (користе еуфемизам - "изазова").
Они покушавају да скину своју одговорност која је, бар за мене, неоспорна када је у питању енорман раст и врло висок ниво дефицита текућих трансакција са иностранством. Наравно, неоспорна је и одговорност званичника Србије који су, изгледа без поговора, прихватили "сугестије", боље рећи диктат те институције и Светске банке када су у питању транзиција и мере економске политике.

У том домену, од посебног значаја је фиксни валутни курс и његова све већа прецењеност, нагла и претерана либерализација увоза и што бржа, свеобухватна приватизација.

Када су 2001. године, на саветовању у организацији Научног друштва економиста, наши "визионари" економских реформи изложили концепт реформи и конкретне мере економске политике, доказивао сам да ће то неминовно довести до енормног раста спољнотрговинског дефицита, а због тога, и до дефицита текућих трансакција са иностранством. На те моје критике одговорио је само тадашњи гувернер Народне банке СРЈ. Поента његовог излагања је била да ће предложене реформе и прихваћена економска политика, у којој су врло важно место имали фиксни валутни курс и веома изражена либерализација увоза, довести до тога да извоз мора расти брже од увоза и да ће се тако проблем спољнотрговинског дефицита временом смањивати.

Нажалост, у прве четири године примене ове политике раст робног увоза био је знатно већи од раста робног извоза, па је спољнотрговински дефицит достигао енормне размере. Уз то, суфицит у размени услуга се драстично смањивао, што је, све скупа, имало за последицу ескалацију дефицита текућих трансакција са иностранством. Тек када су у 2005. години донети Закон о царинској тарифи, којим се повећава просечна царинска стопа, и Закон о спољнотрговинском пословању, којим се делимично смањује претерана либерализација увоза, динамика увоза је успорена.

Због тога, али и стицајем неких других околности, робни увоз је у последње две године растао нешто спорије од извоза, али је и поред тога, због огромне разлике у њиховим апсолутним величинама, спољнотрговински дефицит (ако се искључи суфицит у робној размени са Црном Гором од 467 милиона долара) у 2006. години достигао рекордан ниво. Уз то, у 2005, а посебно у 2006. години, Србија остварује чак и дефицит у размени услуга са иностранством, а подсећања ради, суфицит је у 1990. износио готово милијарду долара.

И као последица свега тога, у прошлој години је остварен дефицит текућих трансакција са иностранством (без донација) од чак 3,88 милијарди долара, тј. повећан је у односу на 2005. годину за 52 одсто, а у односу на 2000. годину, он је био изнад девет пута већи. Додајмо да је у прва два месеца текуће године овај дефицит повећан чак за 138 одсто и достигао је (без донација) 920 милиона долара. Ако би у целој години био остварен такав раст, за целу годину би износио фантастичних 9,2 милијарде долара, па су вероватно и због тога представници ММФ-а исказали забринутост и истакли да је то "највећи проблем привреде Србије".

Уобичајено је да у земљама у транзицији овај дефицит расте упоредо с растом инвестиционих активности, односно уз раст бруто инвестиција у основне фондове и БДП. У случају Србије, нажалост, раст бруто инвестиција је врло спор али, и поред тога, овај дефицит енормно расте.

И поред знатног "доприноса" дефектног статистичког обрачуна, који је имао за резултат врло висок раст БДП, квантитативни однос дефицита текућих трансакција са иностранством и тако обрачунатог, надуваног БДП је у 2006. години прешао 13 одсто.

Додајмо да је у 2006. години реални ефективни курс динара повећан, веровали или не, за чак 16 процената. И у таквим условима ценовна конкурентност увозне робе на тржишту Србије је знатно повећана, што има за последицу да је увоз робе и услуга у 2006. години достигао готово 13 милијарди долара, тј. био је 4,24 пута већи него 2000. године. И то је највише допринело енормном расту дефицита текућих трансакција са иностранством.

Моја вишегодишња упозорења на проблеме раста дефицита текућих трансакција са иностранством и раста спољног дуга, званичници су игнорисали или су напомињали да без потребе ширим дефетизам. И све би ишло у корист њихових "аргумената" кад би то могло бесконачно да траје. Латини су имали мудру изреку "увек мисли о крају". Надајмо се да ће нова влада, за разлику од претходне две, схватити сву озбиљност врло високог дефицита текућих трансакција са иностранством (и огромног спољног дуга) и да ће, што пре, предузети адекватне мере како цела прича не би имала тужан крај.

Члан Академије економских наука