Награђивање, знак стања

Награђивање у култури подразумева естетички суд у сфери вредности. Ту област обележава високи степен релативности (Кант каже да не постоји наука већ само критика уметности), па ту нису могући дефинитивни судови. Oтуда и захтев за високом моралношћу. А у нашем затвореном друштву „економије деструкције”, заправо ужаса егзистенције деведесетих (са искуством на делу Хајдегеровог „битка – ка – Смрти”) дошло је до распада моралних вредности без којих све пуца и иде бестрага.

Тадашњи „националистички естетизам” (са инструментализовањем популизма) нарочито се укоренио у овој клими клептократске приватизације и ,,несташног” оргијања партијских страсти вођених голом „вољом за моћ” ради бестидног богаћења, па песимизам и бесперспективност „раје” води у ирационалност, у носталгију за митском прошлошћу, у анархију ортодоксног нацифашизма.

Услов за стварање новог система вредности, за формирање културног обрасца (писао Слободан Јовановић, индиректно, и поражавајуће критички, Раде Константиновић у „Филозофији паланке”) јесте установљење праве уметничке критике (која освешћује појам уметности). Jер кад (тадашњи) председник САНУ Д. Медаковић јавно обезвреди Маринин ангажовани елегични и катарзични хепенинг – инсталацију „Балкански барок” („Златни лав” критике на 47. бијеналу у Венецији) циничном дисквалификацијом „банална, ликовно досадна шкрипа костију”, просуђујући „археолошком” класицистичком Винкелмановом естетиком 18. века, онда се ту не ради само о теоријској бламажи већ и о нечему много тежем: катастрoфалном васпитном ефекту! Стална деликатност естетичког просуђивања (Дирер: „Нико сем Бога не може судити о лепоти”) коју још више доводи у искушење актуелна ситуација поетичког плурализма без „главног тока” на светској сцени, последица је и околности да на српској сцени одувек војују идеолошко-естетски супротстављене критике: десна, национална, ксенофобична, аутохтоно-суверена, која почива на носталгији за славом и златом минулих времена; и лева, напредна отворена према упливу западног прагматизма и скептицизму британске аналитичке филозофије (у знаку Светског духа).

Из које ће котерије бити министар културе, зависиће и овдашња уметничка клима (нпр. шта ће нас представљати у Венецији).

Али вредност дела (уметника) јавиће се у својој тријумфалној узвишености тек када постанемо свесни неопходности рестаурације разбијеног достојанства уметничке критике: Београд још увек нема професионалну високоморалну ерудитску критику већ углавном фамилијарно-апологетску, мрзилачку, несолидарну, ону типа „сатаром по пању”, волунтаристичку, политички контаминирану и инструментализовану, као рефлекс стања друштва у целини.

У том контексту морају се посматрати и тзв. национална признања: ја разумем да се тамо неком из „пучине грдне” (Његош) срце цепа на фронцле чувши нпр. онај драматични запев: „Отишо си сарму пробо ниси”, али сам изненађен кад у такав мистични транс падају П. Волк, министар културе Марковић и Влада Србије (докази су очигледни). Господо, између пучке естрадне забаве и уметности (највишег доприноса националној култури) стоји категорична, теоријско-естетички заснована демаркациона линија попут Кинеског зида.

Али усред разорног песимизма имајмо на уму да је Човек – стваралац, дошавши до Хегелове „свести о слободи”, онај који се, разотуђен, ничеански слободно „игра”, малроовски се рвајући са судбином -победник над смрћу.

И зато би му држава морала пружити одговарајућу логистику, макар и путем увек проблематичних награда. А за грешке у награђивању криви су само они који недораслим пресудитељима дају судбени мандат.

Уметнички критичар (AICA), председник Друштва уметн. критичара Србије