Језик као отаџбина

Прелиминарни извештај Републичке пописне комисије наговестио је демографски колапс Србије и јошгору ситуацију у расејању,нарочито у Америци где је прошлогодишњим националним пописом регистровано око 150.000 Срба!На председничким и парламентарним изборима у Србији гласало је у Чикагу,преманеким проценама ,,најбројнијем српском граду изван Србије”,једва стотинак бирача.Један од разлога апстиненције свакако је траљава припрема избора,али и свепрожимајући „мелтинг пот”ефекат (интеграција у нову заједницу)којем се није одупрла ни Српска православна црква, преласком са канонског црквенословенског и српског на енглески језик. Црква је одувек била последњи бастион одбране,а не саучесник у потискивању језичког памћења,националног везивног ткива милиона широм света расејаних Срба.Тај претећи феномен на путу је да се „запати” и у Европи.Недавна изјава свештеника СПЦ, иначеродољуба и честитог човека,у франкфуртским „Вестима”(„Ако треба да се вера православна чува на немачком језику биће тако”)упућује на опрез јер такви се компромиси обично завршавају погубно и по веру и по језик.Јошје мудри Стефан Немања схватао значај језика и последице његовог губљења: ,,После изгубљене битке и изгубљених ратоваостаје народ.После изгубљеног језика нема народа”.Језик је први услов очувања етничке кохезије и постојања народа,а без народа нема ни цркава ни вере.

О практичном значају језика најбоље сведоче етнолингвистичка истраживања о стању и перспективама српских националних мањина:у срединама у којима су очувани говорни језик и писмо очуван је и национални идентитет,традиција,народни обичаји и вера,упркос географским,социјалним и културним различитостима амбијента у којем вековима живе.Најбољи пример је мала,али компактна национално свесна српска заједница у Румунији.Под Турцима,у државама окружења,у свеколиком српском расејању очуван је национални идентитет у мери у којој су очувани језик и вера,или како рече Б.Ломовић: ,,Он (језик) је глава националног идентитета и биће док различите нације постоје”!Став СПЦу Америци о препуштању литургијског језика забораву може се донекле разумети,не и оправдати,пошто се ради о кратковидој стратегији очувања пастве. Дугорочно гледано,одумирањем језика неприметно,али неминовно убрзаће се отуђење слабљењем сећања и свести о пореклу. Гашењем народних обичаја,традиције и црква ће,упркос најбољим намерама,бити прва жртва и највећи губитник без народа,али и сопствене будућности у српском расејању.

С друге стране,нема разумевања нити оправдања за равнодушност пасивне државе чијом небригом хиљаде младих у биолошки најпродуктивнијим и професионално креативним годинама постају Американци,Немци,Французи или,као у „Сеобама” Црњанског,стицајем околности у другом историјском контексту,Руси,само у току једне генерације.

У Немачкој живи око 150.000 Срба немачких држављана,а од 2000.године свако рођено дете по законском аутоматизму добија немачко држављанство,стим што једужно да се између 18. и 23. године одлучиза немачки или српскипасош,у чему обично нема дилеме.Негативистичко уопштавање проблема неће бити у функцији њиховогрешавања нарочито у ситуацији кададржава нема ни приближну представу о демографској,економској,научној и политичкој (нпр. непознат број бирача) величини расејања,и није у стању да обезбеди довољан број наставника допунске наставе (тема је управо актуелна у Немачкој).

Овоме треба додати да при нашимконзулатима нема аташеа за културу и подршке у реализацији клупских пројеката и програма,нема такорећи никакве научне размене и сарадње,нема разрађене стратегије језичке политике за коју се незна ни које је министарство надлежно нити постоји сарадња са министарствима културе, просвете,омладине и спорта (у Закону о спорту само се у једном од 194 чланова,једном речју,помиње дијаспора).Зато сене треба чудити кад српски младићи и девојке буду славили спортске успехе певајући туђе химне под туђим заставама.

Јошмање чудо биће кад пресахну годишње дознаке и неколико милијарди евра колабира на неколикостотина милиона одласком прве генерације у пензију,а отуђени у језику и пореклу потомци дефинитивно прихвате нове отаџбине.

Хоћемо ли се по обичају тада хватати за главу у ситуацији огромних буџетских дефицита,приспелих обавеза према повериоцима и најнижег кредитног бонитета без могућности задужења и новчаног прилива тражити кривце тамо где их нема и лечити неизлечиве последице?

Или је можда боље,као сви мислећи људи и организоване државе,деловати превентивно пре свега на очувању језика, интегративног елемента индивидуалног и колективног националног идентитета од којег све почиње и са којим се све завршава,у ситуацији универзалне повезаности друштвених феномена,и спасити штосе спасити може,ако нам судбина и Митар Тарабићнису већодабрали најприкладнију шљиву.

*ДелегатСкупштине дијаспоре, Минхен