Сведочанство о ужасном времену

"Последња смрт Френкија Сузице" Слободана Вујановића припада групи текстова који се могу третирати као српски представници европске необруталистичке драматургије, поред дела Милене Богавац ("Драги тата"), Маје Пелевић ("Лер"), Филипа Вујошевића ("Халфлајф"), Ивана Правдића ("Кварна карма") и, знатно раније, Биљане Србљановић ("Београдска трилогија" и "Породичне приче"). Радња Вујановићевог комада се одвија у Београду 1999. године, а њени актери су чланови једне породице који живе у неподношљивим материјалним околностима. Како деци не може да обезбеди егзистенцију, отац им предлаже да их побије, деца ту идеју радо прихватају схватајући је као некакву егзотичну игру, а да би их спасила – мајка постаје проститутка.

Текст је специфичан због црнохуморног, милитантног антиреализма у представљању друштвене стварности, као и карактеристичне деперсонализације ликова. Ове особености га, у контексту драмске традиције, у одређеној мери чине блиским жанру трагичне фарсе, коју су практиковали Алфред Жари или Франк Ведекинд. Са друге стране, комад се може интерпретирати и као реплика на текстове популарне културе, конкретније, на изразито насилне анимиране серијале, типа "South Park", којима је "Последња смрт Френкија Сузице"  близак због огољених, нихилистички претераних, опоро смешних приказа бруталности, али и иманентног критичког става према друштву.

Представа редитеља Кокана Младеновића остварена је врло театрално, са јасном, неопходном дистанцом према ликовима, која се гради на различите начине. Представа  почиње и завршава се свечаним, стилизовано разиграним, певањем песме "Чему служе родитељи" Арсена Дедића, у којем учествују сви глумци, док истовремено лупају у шерпе, млатарају чекићима... Путем ове врсте неозбиљности на самом почетку се успоставља ироничан однос према њиховој игри. Сценографија је реализована у ироничном стилу поп-арта. Намештај је углавном насликан на картонима, што је такође у функцији стварања дистанце према радњи. Централни део сцене је ротациони, што омогућава ефектно смењивање два различита призора, дневне и спаваће собе (сценограф Марија Калабић).

Ликови оца Петра (Марко Марковић) и мајке Сање (Кристина Раденковић) у основи су постављени реалистички, и обоје их играју врло коректно, психолошки профилисано. Отац је наставник географије који губи посао, знатно је слабији и нестабилнији од мајке која је непоколебљиво храбра у борби да сачува породицу. Ипак, узимајући у обзир основни концепт представе, дакле њену базичну театралност, било би функционалније да су ова два лика остварена пластичније, карикатуралније, а мање психолошки профилисано. Ова врста предвидивог реализма у представи их чини и стереотипнима.

Са друге стране, ликови деце, Марије (Милијана Макевић), Марка (Бранислав Јерковић) и Френкија (Богомир Ђорђевић), конципирани су адекватније и ефектније, изразито карикатурално и пренаглашено инфантилно. Чињеница да најстарији глумац игра најмлађе дете Френкија такође служи у истицању условности, односно стварању дистанце која подразумева критичко преиспитивање њихове игре. У представу је уведен још један лик, шестогодишњи дечак који ништа не говори (Александар Бирвалски). Његово присуство  додатно акцентује трагичност ситуације, због драстичног контраста између његове крхкости и свепрожимајућег насиља и хорора.

Ова, друга по реду, представа по тексту "Последња смрт Френкија Сузице" Слободана Вујановића (прву је режирао Бојан Ђорђев, 2003. године на сцени позоришта "Душко Радовић"), као и недавна премијера "Диско свиња" Енде Волша (Београдско драмско позориште, Кокан Младеновић), поставља питање о данашњем смислу и позицији in-yer-face драматургије. Обе продукције намећу тезу да је тај драмски конгломерат крви, зноја, сперме, буке и беса ипак битно везан за контекст у којем се први пут појавио. Другим речима, и текст и Младеновићева представа "Последња смрт Френкија Сузице" су изазовно и бескомпромисно сведочанство о једном ужасном времену, али се њихов смисао ту исцрпљује – они не нуде опште значајне, универзалније приказе људских драма, што ипак очекујемо од уметничког дела.