Генерацијско награђивање

Награде у култури знак су давања легитимитета појединцима и њиховим делима. О овом питању легитимитета познати француски социолог Пјер Бурдије (1930–2002) изрекао је најпотпунији суд. Он пише: ,,Поставити питање генезе јавног смисла, значи поставити питање ко доноси суд и ко врши посвећивање, како се врши селекција која, у неодређеној и неразлучној збрци створених па и објављених дела, издваја дела достојна љубави и дивљења,дела која заслужују да буду сачувана и посвећена”. Дакле, награђивањем стваралаца издвајају се и посвећују њихова дела, а огромну одговорност за то преузимају они који доносе суд о томе.

По броју и разноврсности награда у култури, могло би се рећи, национални културни простор је изузетно плодоносан и разуђен. Под насловом ,,Друштвени и уметнички смисао књижевних награда” аутор ових редова је вероватно међу првима за Трећи програм Радио Београда (1974) направио културолошку анализу тринаест у то време најугледнијих књижевних награда, почев од НИН-ове награде критике (1954) па до Награде ,,Милан Ракић“ (1970) Удружења књижевника Србије. Тридесет година касније, 2004, пасионирани истраживач Ратко Стојковић објавио је књигу ,,Лексикон Литерата Лауреата – српске књижевне награде 1839–2002“, у којој је сабрао податке о 198 награда и свим награђеним књижевницима и њиховим награђеним делима (недавно је објављенo другo допуњено издање). У међувремену (1986), у Заводу за проучавање културног развитка, урађена је документациона свеска о наградама у култури, која је обухватила 65 најпознатијих награда, од оних за област архитектуре и урбанизма до позоришне уметности.

У периоду после тога неке награде су се угасиле, многе нове установиле, а улога арбитара у издвајању и посвећивању награђених дела, у много случајева, постајала је све спорнија, поготово због процедуре кандидовања, издвајања и одлучивања о најбољима, која је остајала тајновита, као богом дана једном узаном кругу људи. У том смислу, неприхватљиво је изразито игнорисање културне јавности. Готово је постала редовна појава да се имена појединаца кандидованих за награду и не спомињу, о предлагачима и да не говоримо, а имена чланова жирија се такође ретко појављују у јавности. Има, наравно, и часних изузетака, као што је случај са књижевном наградом ,,Меша Селимовић”. Треба, најзад, имати у виду да се код награда у култури ради о избору најбољих у понуди често уједначених вредности. Једна од константи на интелектуалном пољу је и то да се ту увек преплићу друштвена и симболичка моћ, често с превлашћу ове прве, али то је једна крупна културолошка тема.

С обзиром на то да је одлука о додели признања за врхунски допринос националној култури, односно културама националних мањина (,,националне пензије”), објављена почетком ове године, покренула лавину реакција, рекао бих да треба имати јасну свест да се у овом случају по дефиницији не ради о наградама у култури. Ова признања, која су нека врста меценства државе, могу да се схвате на два начина: као привилеговање једне категорије људи, пре свега уметника, од којих су неки можда већ привилеговани с обзиром на свој претходни статус, али и као добра намера друштва да исправи једну неправду, наиме да поправи материјални положај неких изузетно заслужних појединаца, који током своје радне каријере никада нису били адекватно награђивани. Уз то, улога уметничких удружења, која су у највећем броју случајева стала иза својих кандидата, неоправдано је дисквалификована као реликт социјалистичког периода. Активна улога већине ових удружења у подршци својим члановима демантује и тврдњу да су појединци сами себе кандидовали. Проблем је с појединцима који иза себе немају снажна удружења. Најзад, једно крупно питање: може ли се занемаривање неких припадника старијих генерација тумачити тиме да их довољно не познају припадници средње или млађе генерације који данас процењују њихов допринос култури. Није ли то нонсенс, ако знамо да је суштина културе у преношењу и преузимању културног наслеђа.

Социолог, научни саветник