Заваравање нас затире

Увек сам маштао да кажем стварно шта мислим и осећам. Нажалост, култура у којој сам растао вуче корене од вазалних пет стотина година, па и многе наше народне пословице (Сила бога не моли, Кога је молити немој га љутити, Лакше муво брзо ћеш у суво...) упућују на другачије понашање.

А то шта ја стварно мислим, а лако би било да сам само ја, мисли већина, али нема начина да се тај убоги глас нас појединаца чује, осим на интернет форумима. Знам да има одговорних људи у Србији који мисле исто, али не знају како то да ураде, јер сви смо постали таоци сопственог система. Дошло је доба да платимо за све своје грешке, заблуде и нажалост и за оно за шта као појединци нисмо криви. Али криви смо што смо дозволили да нам мозгове исперу и направе од нас пуке навијаче партијских олигархија које нас једанпут у три-четири године хипнотишу обећањима која неће испунити, религијом до које им није стало, причом о малим људима на коју забораве кад се заврши гласање.

Живимо у земљи у којој смо сами себи продали бајку о демократији, а систем је обесмишљен тиме што почев од посланика па до свих осталих, преовлађује подела економских интереса и не постоји ниједан сегмент организације власти око кога се не тргује.

Мозак нам се испира медијима и што смо испранији то нам је лепше, као наркомани чекамо нову дозу лажи. И све би било добро да ђаво није дошао по своје: мањак пара, криза у свим сегментима друштва, растакање генетског потенцијала Србије, све се скупило, уз корупцију која уништава систем.

Зашто учити школу кад све може да се купи, зашто радити кад се радно место у државној администрацији купује, зашто бити предузетник, привредник, кад увек постоје заобилазна правила која поништавају способност и креативност.

Лажне дилеме: Европа или не, популизам против слободног тржишта и предузетништва, капитализам против државног социјализма, приватизација или друштвено власништво (тад нам је било најбоље, али не заборавите да смо завршили у грађанском рату).

А шта су чињенице? Србија је од Европе добила само добро. Ја сам Европљанин и не могу се осећати мање Европљанином ако нас не приме у ЕУ, што не значи да нисам Србин (што рече један мој рођак са дна каце). Ипак, та врста организације (ЕУ) треба да нам буде циљ, то је терен на коме треба да играмо и будемо шампиони. Ако не решимо да будемо тамо, сигурно никад и нећемо бити. И још нешто, не љутимо се на њих ако нас виде оваквим каквим сами себе видимо.

Дилема да ли сарађивати и имати најтешње везе са Русијом, сарађивати са Америком и Кином, опет је само бацање магле на Србију. Наравно да треба да сарађујемо са свима њима. Зна се ко треба ове дилеме да реши, али да би био тамо мораш да усвојиш правила и морална начела која, нажалост, не одговарају политичкој елити, ни делу интелектуалаца који сјајно живе од идејних магли које продају за реалне паре.

Без тога, било би исто као када су ми учитељи и професори били криви за моје незнање и лошу оцену. Јер, боже мој, ја сам себи најбољи.

Популизам је семе зла које Србију може да одведе вековима уназад, плодно тло за то већ имамо, јер најспособнији у свим сегментима друштва, од инжењера, лекара, занатлија, спортиста до радника одлазе из Србије главом без обзира.

Они што остају а желе да раде и стварају у Србији су тешка мањина, и барем да су признати као национална мањина, Устав би им гарантовао неке права.

Приватно против друштвеног, лажна је дилема и само нова магла која уноси раздор. Идеје попут радничког акционарства нису успеле ни у протестантским а камоли у православним земљама. Избалансиран социјални договор, заштита права свих је обавеза друштва, а не добра воља појединца.

Много пута сам слушао од својих руских другова, где гледајући када наши радници раде, или кад их наши људи зову у госте, како их посматрају са дивљењем и кажу: домаћини – како раде и односе се према свом послу, тако дочекују госте. То се, кажу они, код нас за време осамдесет година комунизма изгубило, док смо се свесрдно борили против индивидуализма у корист колективизма.

Док год има домаћина Србија не може да има ове дилеме око система у привреди, не може држава или нека друштвена заједница да буде бољи домаћин од њега. Власништво може и мора да буде мешовито, али мора да се зна домаћин.

И зашто ово пише неко ко себе сматра привредником? Врло просто, све док ове аномалије и дилеме у друштву не буду пресечене, док је зарађивање пара сумњива работа, док се пословни људи хапсе и третирају као државни непријатељи, не очекујте да ће бити економског опоравка, ни са домаћим, малим и средњим предузетницима и привредницима а још мање са страним инвеститорима.

Без изласка из зачараног круга не можемо очекивати да ће бити било коме боље, само смо из дана у дан у сваком погледу све сиромашнији.

Штедети, а при томе не наћи ресурсе за развој, значи сигурно уништавање оно мало потенцијала што је остало. Бити рационалан, трошити разумно, инвестирати у преображај друштва и привреде једини је излаз из ове ситуације.

Ако немамо струје чим је дошло до повећања потрошње због мразева, отвара се питање како ћемо је имати за привреду ако она почне да ради. Ако ЕПС и држава не крену сада да инвестирају у енергетске потенцијале, не вреде нам сви подстицаји овог света за производњу, неће је бити јер нећемо имати струје.

Не изградимо ли инфраструктуру, путну, железничку, телекомуникацијску, не очекујте да се Србија развија. Не уложимо ли бесповратне паре у енергетску ефикасност наших грађевина и станова у којима живимо, нема тих пара које нећемо потрошити на грејање као социјалу, од које прималац има само оно што је имао и у пећини као прачовек, топли заклон да се не смрзне.

Кад нас ММФ тера да штедимо, морамо да поставимо јасну границу минимума квалитета живота наших људи и перспективу за будуће генерације, а то значи да морамо да обезбедимо инвестиције за развој. И ту морају да нам помогну, а да не буду као онај доктор који објашњава пацијенту да не сме ни по сунцу ни по ’ладу.

У овој години морамо да радимо и покажемо да имамо пројекте који се реализују и у које се може улагати, да бисмо 2014. и 2015, кад треба очекивати прве знаке оживљавања привреде у свету, осетили резултате. У противном, већ сад можемо да заборавимо на још једну декаду а можда и дуже, и на наш сан о Србији, као уређеној и просперитетној земљи.

Нажалост, још нико није измислио како све ово може да се уради без јасног решења, вере у исправност и крвавог рада.

Председник ПСП-Фарман