Скандализовати неједнакости

Социолози покушавају да нове друштвене неjeднакости савладају новим категоријама: елита, губитници, добитници транзиције и слично. Колико год били продорни, поменути појмови не проблематизују, већ нормализују транзицију. Епохални рестауративни удар од социјализма ка капитализму је 1990-их хетерогене групе редукционистички хомогенизовао коцкарском реториком, поделивши их у губитнике и добитнике унутар процеса транзиције о чијој нормалности скоро да се нико и не пита.

Још више од реченог, увек када се говори о губитницима реч је о саморазумљивој перспективи добитника. Агенција за приватизацију је крунска установа спасења. Каткад сажаљива слика губитника служи добитницима само да моралистички ојачају властити монопол. Скоро да је уместо антагонистичког дистанцирања од губитника дошло до меланхоличног солидарисања са њима.

На једној страни је инфлација залагања за дијалог, једнакост и плурализам, а на другој реална и опора неједнакост капитализма. Медији су препуни "демократских" дебата, а наличје је огромна незапосленост. Хегемона реторика тобожње плуралистичке једнакости замагљује реалну друштвено-економску неједнакост нормализованог капитализма. Нема критичне масе левичарских интелектуалаца који би аналитички, а не политички, показали да код нас нису само пукли нови видици, него се дигла и нова магла.

Разбити маглу значи да уместо нормализације неједнакости, ову треба скандализовати. Како? Треба најпре деконструисати транзицијски фундаментализам и хегемоно емфатично и романтично велико очекивање од ЕУ. Важна основа транзицијске топле заједнице надања јесте сатанизација социјализма као мрачне прошлости. Нове социјалне наде су упрте у легалисте, транзицију и ЕУ. Тако капитал лакше постаје хуман.

Не само што је есхатологија мислити да капитализам нема алтернативе, него треба додати да је социјалистичка прошлост знатно сложенија него што се приказује. Довољно је подсетити да је југословенски социјализам у 20. веку осигурао период дугог мира (као услова свих услова). Савремена левица нема шанси уколико не пољуља актуелну догму о социјализму као мрачној прошлости.

Разбити маглу значи и оно што немачки социолог Оскар Негт назива радом на изоштравању. Не радикализовати, нити драматизовати ситуације, него анализирати стварност тако да друштвене противречности (а не само детаљи) постану скандалозне. Преко потребним радом на изоштравању спречило би се отупљивање противречности капитализма.

Просто речено треба прозрети цинизам владајућих који нажалост има рационални садржај: боље бити експлоатисан, него никада експлоатисан. Лако је уочити потенцијални страх од незапослености који постоји код запослених, као и код милиона незапослених. То је егзистенцијални страх да се буде изгнан из друштва губљењем радног места. То повећава спремност за прилагођавањем и за тим да се буде експлоатисан. Ни предузетници, а ни њихова држава не уклањају овај страх, већ манипулишу њим.

Левица треба да разбија овај страх. Како? Ако се сложимо да је упослени рад битан сегмент самописа појединца, онда треба без околишења рећи да је незапосленост акт насиља и напад на интегритет човека. Данас човек не може осигурати радно место за читав живот, па му је радна биографија поцепана. О друштвеној структури треба данас размишљати у светлу нових поцепаних радних биографија незапослених и привремено запослених.

Француски социолог А. Турен је уочио да је на делу тенденција раслојавања друштва на три дела: прва трећина је стабилна и привилегована са гарантованим радним местима и креће се на релативно високом животном нивоу. Живот друге трећине радно способног становништва, која је у порасту, све је нестабилнији. Све више је привремених уговора који се не продужавају и радних односа који не омогућавају преживљавање. Појачана социјалдарвинистичка борба за преживљавање постаје основа опасних екстремизама. Последњу трећину чини све бројнија армија "трајно сувишних". Легалистичка антитоталитарна идеологија вешто правда нови друштвено-економски социјалдарвинизам. Национализовањем сукоба она још више спречава скандализовање обновљеног капитализма.

Није претеривање ако се дода да данашња левица виси у ваздуху и зато што су ишчезле вредности демократског социјализма, друштвене правде и солидарности. Негт каже да је демократски социјализам реформски процес у демократији, отворен, али не бесциљан. Смера алтернативној целини и тражи привредну демократију. Друштвена правда, солидарност и демократски социјализам нису музејске идеје. Штавише врло су актуелне.

У глобализацији су први пут друштво и делатни појединац постали у целини привесци капитала и тржишта. Незапосленост изазива тешке поремећаје личности. Речју, капитал узима достојанство појединцу. А достојанство нема цену (Кант).

Левици на просторима бивше Југославије потребан је синхрони рад на изоштравању друштвено-економских противречности, уместо њиховог отупљивања преко апсолутизације националног интереса или магловите легалистичке реторике.

Професор Филозофског факултета у Београду