Придеви и заменице у транзицији

Некада би се, попут комедије Косте Трифковића, то звало љубавно писмо,а сада често кажу писмо љубави. Данас имамо Савет радника (а не Раднички савет), Преглед спорта (а не Спортски преглед), превози нас Саобраћајно града (а не Градско саобраћајно). Сад се каже и да навијамо за свој клуб, и да је то моја Црвена звезда...

Са придевима и заменицама као да се нешто дешава...

Наивно би било веровати како се овде ради једино о жељи да се буде прецизнији у изразу: када кажем мој клуб, ипак, ми нико неће тражити власнички лист. А опет, ако кажем Коло сестара Србије може ме неко питати ко су те српске сестре? Хрватска, Бугарска, Црна Гора?

По моме мишљењу два су узрока овој појави: један је негативно југословенско наслеђе, а други духовна лењост и помодарство.

Јер, ако имате довољно година сетићете се како је све што у себи садржи одредницу ,,српски” било непожељно у земљи у којој су Срби били најмногољуднија нација. У борби против ,,великосрпског хегемонизма” страдао је, ето, и један придев.

Да не политизујемо превише, но наш први западни сусјед нехотице је умножио варијације речи Србин, те смо уз Србинов и српски добили и србијански. Јасно је да се хтела истаћи разлика између Срба из Србије и оних ван ње.

Али, ако смо предузеће назвали Путеви Србије а властиту армију Војска Србије, а не Српска војска– и то је порука, зар не? Може Француска, може Немачка, Енглеска, Ирска,Хрватска, Бугарска – све може, само не Српска! Или јој обавезно додајте оно република!

Што се помодарства тиче, појава о којој говоримо налази се у истој равни са измишљањем мушког (женског) корелатива ради родне равноправности. Ако се са тим не слажете, судиће вам... суткиња, суђаја? За ваш психолошки профил задужена је, зна се... (мрско ми је и да поменем новокомпоновану реч која се данас потура).

Дакле, националне равноправности ради, не можете говорити о српској војсци, ако у њој има и несрба; на српским путевима желимо далеко више странаца и зато кажемо путеви Србије а не српски путеви; али, молим вас, има ли војника у војничком пасуљу? Ово је добар виц, мада је у суштини управо то начин на који политичари доживљавају језик.

Инсистирање на спољашњем, на облику, често је показатељ празне унутрашњости. Како рече покојни песник: шта се то променило откад више нисам Циганин, него сам Ром? Па, променило се: сада си Циган, Јевреј, чобан... Оно – ин више није у моди, пардон: више није in.

Професор, Београд