Још један јединствен случај

Проучавајући налазе и препоруке Студијске групе за Ирак, може се доћи до закључка да еминентни амерички званичници и стручњаци покушавају да реше једначину са безброј непознатих, али да им то нимало не смета да понуде усиљени излаз из мочваре у којој се Бушова администрација заглибила. Чињеница да је Буш одлучио да, макар на кратко, занемари те препоруке и још једном покуша да се одглиби војним путем не треба да чуди, јер би у супротном извештај Студијске групе постао тек пуки приручник за протеривање Американаца из Ирака.

Извештај карактерише неуобичајена критичност, али и својеврсно слепило, услед чега се за Ирак допуштају сви могући сценарији, осим оног који је већ добрано заживео на самом терену, а који сасвим очигледно води ка распаду, или, у најбољем случају крајње лабавом конфедералном уређењу те земље. Симптоми тог стања су, додуше, веома детаљно описани у извештају и прилично подсећају на ситуацију у бившој Југославији почетком деведесетих, а укључују широко распрострањене и веома крваве сукобе религијских и етничких група, подељеност централних и безбедносних институција по истоветним линијама, претње референдумима, етничко и, као новитет, секташко чишћење, милионе расељених и избеглих, криминал који финансира интензивно наоружавање у војном смислу све озбиљнијих милиција, пљачке, силовања... Укратко, после уклањања Садамове тираније, Ирак пуца по свим шавовима, али признање да у земљи бесни грађански рат нећете пронаћи у извештају Студијске групе.

И не само то, може се слободно констатовати да ситуација у Ираку добрано везује руке америчким спољнополитичким чиниоцима и ограничава им могућности да приступе ефикаснијем решавању проблема иранског развоја нуклеарног програма, као и да је умерена влада Либана уздрмана, да Турска с великим подозрењем посматра развој ситуације у курдском делу Ирака, да је Ал каида успела да се потпуно одомаћи под самим носом коалиционих и владиних снага, а чини се и да Израел у својој историји никада није био у рањивијој позицији.

Ирачка држава је практично клинички мртва, али је иза њеног државног, па чак и демократског интегритета стала окупаторска, уједно и најмоћнија светска сила. Та сила суочена је с проблемом како да се на колико-толико частан начин повуче из Ирака, а да иза себе не остави вакуум који ће попунити неко други, а то у најгорем случају за њу може бити ирански фактор. Уколико се такав излаз не пронађе, повлачења неће бити, или ће недуго после тога САД морати да се врати на још драматичнији начин.

Студијска група за Ирак потпуно одбацује могућност распада Ирака и само донекле одобрава могућност израженијег федералног односа између закрвљених заједница, наводећи да би цена распада те земље "на три полуаутономна региона који би били у лабавој вези са централним властима била превисока". Вреди се упитати зашто је САД толико доследан у одбрани државног суверенитета и подршци једној готово непостојећој демократији у Ираку. Идеалисти би рекли да се то савршено уклапа у Америчке вредности, циници да САД тиме брани основне међународно-правне принципе, а реалисти да је то само маска иза које стоји огољени интерес у стратешки важном региону. Ипак, вредело би поставити питање зашто се толико инсистира на очувању суверенитета Ирака, а прилично јасно се подржава нарушавање суверенитета Србије, уз објашњење да је Косово, за разлику од Курдистана и шиитских провинција, јединствен случај.

Уколико бисмо у овом конкретном случају заборавили на основне међународно-правне норме, а уместо њих као мерило за неприкосновеност суверенитета једне земље применили ниво демократије потребан да би се он могао сматрати неприкосновеним, онда би суверенитет српске државе морао уживати вишеструко већу америчку заштиту од ирачког. Не знам колико је умесно поредити те две демократије са функционалношћу појединих превозних средстава, али тренутна функционалност демократије у Ираку личи на ону коју би могла пружити асирска двоколица преко које је управо прешао амерички тенк "абрамс", док она у Србији личи на "заставу 10", односно, на возило помало превазиђеног европског типа која се само склапа овде, али може сасвим фино да послужи.

Сличне недоследности, уочљиве су и у америчком односу према другим питањима, као што је, на пример, подршка Трибуналу у Хагу, али и њено ускраћивање Међународном кривичном суду у истом граду. Објашњење које ми је пре неколико година на то конкретно питање понудио Данијел Сервер из Америчког института за мир, иначе један од стручњака укључених у израду извештаја Студијске групе за Ирак, било је да Америка има своје разлоге што подржава једно, а не подржава друго. Бојим се да ће у случају Ирака, али и Косова, Америци бити потребно мало више аргумента или ће и највећим идеалистима постати јасно да она све случајеве третира као јединствене.