Ревизија на истоку

Да ли је баш сасвим случајна подударност чињеница да су две земље, изазивачи и главни губитници највећег оружаног сукоба 20. века, Немачка и Јапан, данас главне економске (и нешто мање очигледно политичке) силе на својим континентима? Да ли је то само резултат научене главне лекције минулог столећа – да ратови увек доносе несрећу онима који их почињу – посебних разлога због којих су победници пожурили да их претворе у савезнике, или среће да су они који су их предводили знали куда треба да их одведу?

Најтачнији одговор је – од свега овога помало. Занимљиво је, такође, да су и Немачка и Јапан последњих месеци предмет глобалног публицитета и пажње: Бон због све већег самопоуздања и ауторитета са којим наступа на међународној сцени, а Токио због настојања да неким важним унутрашњим променама учини крај својој "изузетности" и, како тамо кажу, постане "нормална земља".

У Токију је, наиме, још 2005. најављена, а ових дана почиње и практично да се спроводи – промена устава. За разлику од неких других земаља где је то мање или више рутинско прилагођавање основног закона земље новим околностима или новим потребама, овде је реч о подухвату који не мења само поједине норме, већ, по многима, и саму природу нације.

Шта је то у јапанском уставу тако посебно, суштинско и свето да је промена постала повод за прве велике унутрашње поделе у земљи од краја Другог светског рата. Разна истраживања наиме показују да пола нације уставну ревизију поздравља, док јој се такође сваки други Јапанац огорчено супротставља?

Реч је о неколико "оригинала". Прво, у уставном тексту није промењена ниједна запета откако је пре 60 година (3. маја 1947) ступио на снагу. Друго, устав су написали "уставни аматери", млади правници при главном штабу генерала Мак Артура, главнокомандујућег окупационих снага. И треће, устав садржи јединствену "пацифистичку клаузулу": по њему Јапан је једина нација света која формално нема војску, нити, по слову устава, може да води рат.

Устав је написан у околностима када је Јапан још пролазио кроз тешку трауму ратног пораза и предаје која је уследила после атомског бомбардовања које је са земљом сравнило два велика града, Хирошиму и Нагасаки (ратни злочин првог реда, по данашњим нормама). Мак Артуров устав је заменио претходни, из 1889, по којем је цар био божанство и носилац суверенитета. У новом, окупационе снаге, Американци, направили су неколико компромиса: омогућили су опстанак монархије, али монарх, у чије име су вођени ратни походи, био је принуђен да се сам одрекне божанских атрибута. Уведено је опште право гласа, дводомни парламент…

Оно што је уследило била је фасцинантна прича уздизања из пепела. Јапанци формални суверенитет враћају 1952, али уместо кукања над својом судбином и освртања на прошлост, окренули су се будућности. Уместо да буду доживљавани као вечити непријатељи, Американци бивају прихваћени као добродошли пријатељи. Јапан не гунђа што је де факто током целог хладног рата нека врста америчког протектората, максимално користећи дипломатски и војни штит свог великог брата да би се сав посветио економској обнови и развоју и постао једна од најмоћнијих економија света.

Најпознатија уставна одредба, члан 9, који каже да се "јапански народ заувек одриче рата као сувереног права нације и претње употребе силе као средства за решавање међународних спорова", као и да у том циљу "неће поседовати копнене, поморске или ваздухопловне снаге нити друге ратне потенцијале", били су оквир који је начинио ментални раскид са милитаризмом, мада Јапан није спречио да, под фирмом "Снага за самоодбрану", одржава оружане снаге од 240.000 професионалаца, са, између осталог, 260 борбених авиона и морнарицу са 44 разарача.

Члан 9 је међутим био важан не због праксе, него због пацифистичке филозофије коју је донео, и која је на неки начин променила нацију. Чему онда уставне промене данас, које подразумевају и напуштање уставом институционализованог пацифизма.

Главни промотер промена, премијер Шинзо Абе, са имиџом јапанског конзервативца и националисте, образлаже да су данас другачији и свет и Јапан. Такође, по њему, промене би означиле и "психолошки крај послератне окупације".

Јапан је несумњиво пред искушењем да своју међународну позицију усклади са својом економском снагом. Притиска га и Америка да преузме већи део одбрамбеног терета у стратешком савезништву. Жели и стално чланство у Савету безбедности, што није могуће без легитимне оружане силе. А можда и најважније, можда је то начин да се бар делимично смањи нелагода због чињенице да готово сто одсто своје нафте довози са Блиског истока, и да увози чак 60 одсто потреба за храном.

Или, као и у случају Немачке, жели да на светској позорници покаже више самопоуздања и ауторитета?