Трагање за простором

Спецификација по дисциплинама, типична за ликовну уметност у 19. или 20. веку, данас у актуелној продукцији визуелних уметности тешко се може применити. У том контексту логично је поставити и питање: шта је цртеж данас, у 21. веку? Проблем је сложен, питање отворено, али један од могућих одговора пружа и галерија „Хаос”, специјализована за промоцију цртежа. Наиме, својим програмима они настоје да представе овај медиј из актуелне и историјске визуре, манифестујући слух за богатство различитих поетских упоришта и реализација. Такав концепт чини велики лук од традиционалног поимања цртежа до цртежа визуелно-звучне инсталације и оних радова који су често на граници самог медија.

Ван сваке сумње, идеју о цртежу који је ослобођен стандардних клишеа и отворен ка експерименту и сложеној дигиталној компилацији различитих елемената пружају и нови радови Барбаре Васић. Стваралачка радозналост, околности и искуство школовања, живота и рада у Београду и Даблину свакако су формирали њен поетски дискурс у веома разуђеном пољу деловања које обухвата цртеж, сликарство, кратки филм, просторну инсталацију, дигитални колаж, анимацију и интерактивну инсталацију, графички дизајн. Готово сва ова искуства су видљива и на овој београдској презентацији.

Изворно, у конциповању својих дигиталних колажа и анимација, Барбара Васић се ослања на моћ примарног цртачког рукописа, а скице и белешке изложене у доњем нивоу Галерије „Хаос”, фундирају тај идејни ток који се у следећој етапи надограђује новим елементима. Њен однос према простору, видљив у ортографији цртежа и његове композиције, усложњава се и обогаћује у следећој етапи рада улажењем у зону компјутерске симулације и симбиозе цртежа, фотографског документа и различитих програмских интервенција. Очито, за Барбару Васић простор није окружење ствари него универзална могућност њихових односа и она у свом раду испитује управо овај феномен.

Крећући се линијом од конкретног ка виртуелном, она (ре)конструише сценичне амбијенте у чијој се експресивности, преламању и преклапању, губе границе реалног и виртуелног. Стварајући атмосферу барокизираног немира и архитектонике фрагментарног, она у композицији искривљене визуре најближе тзв. рибљем оку ствара засићење просторних структура које пулсирају као узбудљив калеидоскопски вртлог.

Индентификацију идеје о простору и његовим пластичким, пиктуралним и симболичним својствима Барбара Васић наставља да истражује и у дигиталним анимацијама које су интегрални део проблемског контекста дигиталних колажа. Ове живе слике емитоване са електронског екрана појачавају утисак о магији освајања простора која не може никад да се заврши. У том процесу се сублимише ауторска идеја о тананој граници између реалног и фикцијског поимања простора и његових могућих пројекција.