Радим по „рецепту” Бејба Рута

У свеопштој еуфорији после успеха наше рукометне репрезентације на недавном Европском првенству у Србији, један мали, али важан део мозаика тог подвига остао је у сенци. Психолог из Новог Сада Бојана Јеличић (32) прикључила се државном тиму на почетку завршног дела припрема, када је селектор Веселин Вуковић желео да његови играчи постану тим. Селекцији која већ деценију не зна за успех требало је додатно усмерење и охрабрење…

– Контакт с Рукометним савезом Србије остварен је захваљујући генералном секретару Божи Ђурковићу који је увидео да репрезентацији треба помоћ психолога. То се догодило после једног турнира кад је селектор Веселин Вуковић нагласио да је тим у добром стању, али да играче треба психолошки припремити и мотивисати за све што их очекује. Први састанак с играчима имала сам три недеље уочи шампионата, мада сам се с Вуковићем срела два месеца раније. Рекао ми је пре првог састанка – ако издрже 45 минута, свака ти част. Остали су пуна два сата.

Истиче да скоро сваку сарадњу почиње објашњавањем разлике између психологије и психијатрије…

– Да бих била сигурна да клијент разуме чиме се бави психолог и да тако анулирам евентуални страх или стрепњу која може да постоји у виду питања: „јесам ли луд кад ми треба помоћ психолога”, на почетку сваке сарадње разјаснимо да се психијатрија бави поремећајима, патологијом, болестима, а психологија тегобама, тешкоћама, проблемима…

Сматра да је психологија спорта у Србији још у повоју и наглашава да код нас не постоји организација која окупља такве стручњаке.

– Имајући то у виду, одлучила сам да оснујем Удружење спортских психолога Србије. Оснивање је у току, још су само остале неке техничке ствари да се заврше.

Питамо је, каква су још њена искуства?

– Прво ангажовање било је у Фудбалском клубу „Црвена звезда” у сезони када је Валтер Зенга био тренер. Захваљујући подршци мога кума Зорана Жоте Антонијевића, бившег аса Црвене звезде и фудбалске репрезентације Југославије, направљен је контакт са тадашњим председником клуба. Сав Зенгин ауторитет код играча заснивао се на томе што је био фудбалски ас, што не гарантује да ће такав играч постати и добар тренер. Успешан тренер мора прво да буде лидер, а потом да зна да направи успешан тим и успешно да га води. Кад ме је Зенга представио играчима, нико није изостао. Први сусрет је увек важан, јер се тад формирају први утисци и стиче увид у релације у групи.

У Звезди је остала седам месеци, у сезони у којој је на крају освојена дупла круна. Од 2007. је сарађивала с репрезентативцима стрељачког савеза Србије, затим је у предузећу „Универзијада Београд 2009” била саветник генералног директора за ангажовање и обуку кадрова… О томе шта тренутно ради, каже:

– У току су сарадње везане за припреме за Олимпијске игре у Лондону, и то с једним нашим спортистом и с једним из иностранства.

Консултује се редовно с колегама из Европе и САД у којима је живела од 1991. до 1996, када је, у Солт Лејк Ситију, била једино српско дете. Кад је питају шта је циљ психологија спорта, увек одабира кратак, свима разумљив одговор: „Помаже спортисти да максимизира свој потенцијал”.

– За разумевање психодинамике спортске групе, неопходно је глобално сагледати окружење у којем спортиста егзистира и тренира, наглашавајући и узорну улогу тог истог окружења (клуб, савез) на понашање чланова, њихове ставове, вредносне системе и особине личности које бивају, директно или индиректно, стимулисане.

Ипак, сматра да је и данас непревазиђено оно што је још давно рекао Бејб Рут, највећа звезда безбола пре Другог светског рата:

– Начин на који тим игра као целина одређује његов успех. Можете да имате скуп највећих асова на свету, али ако они не играју заједно, клуб неће вредети ни пару.

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Како помаже психологија спорта

„Неки од основних аспеката с којих психологија спорта приступа и тиме доприноси побољшању резултата јесу: 1) учи спортисту менталној и емотивној спремности и стабилности за успешнији учинак на тренинзима и такмичењима, 2) побољшава ефикасност тренинга, 3) побољшава опште психолошко стање спортисте (клијент је ментално здрав и ван спорта), 4) мотивише спортисту  и учи га себе да мотивише, 5) смањује ниво анксиозности и стреса (прекомеран притисак негативно утиче на учинак), 6) побољшава фокус и концентрацију (успешни спортисти се издвајају по истакнутој контроли где ће да усмере своју пажњу), 7) бави се рехабилитацијом повреда и контролом бола, 8) помаже у побољшању сарадње и комуникације са стручним особљем (тренер, ...) и екипом итд”, каже Бојана Јеличић.