Периферија расте, центар се смањује

У односу на друге земље, Србија има велике општине, настале укрупњавањем мањих. Зато их је сад укупно 150, уз 24 са статусом града. Насупрот томе, Француска има око 37.000 општина, Мађарска око 2.800 општина и 320 градова, Хрватска 430 општина и 120 градова, Словенија 199 општина и 11 градова. Питање је зашто је код нас дошло до укрупњавања. Делимично из политичких разлога (у другој половини 20. века), то јест због лакше контроле веће територије, а и због централизације већег броја насеља око једног града. Зато неке општине имају више од стотину насеља. Овако великом броју насеља из једног центра се не може посветити једнака пажња. Ово је и један од разлога демографског пражњења села и њиховог економског урушавања.

Са друге стране, постоји страх да би уситњавање општина повећало ионако велику администрацију, па се захтевима за стварање нових општина приступа с резервом. Независно од тога, становништво неких насеља у близини градова се толико увећава да прејудицира неминовност формирања нових општина. Примери за то су насеља на ободу Београда која су у протекле две-три деценије удвостручила број житеља. Рецимо, периурбано насеље Борча део је општине Палилула, али постоји предлог да се од насеља на левој обали Дунава, са Борчом као центром, формира нова општина. Сличан пример су и насеља Калуђерица и Лештане, која припадају приградској општини Гроцка, а функционално срастају са Звездаром. То ,,срастање” се дешава са многим другим насељима која имају добру комуникацију са градом, уз погодно и релативно јефтино земљиште за изградњу.

Тако су се наши велики градови ширили, док становници нових и све већих насеобина исказују жељу да формирају посебну локалну самоуправу. У Београду то су насеља са по неколико десетина хиљада становника, ,,спаваонице” без довољног броја школа, здравствених установа итд.

Занимљиво је да се у ,,субурбије” досељава радно способно становништво, са вишим наталитетом од просека, па осим механичког овде бележимо и нешто већи природни прираштај.

Насупрот томе, бележимо пад броја становника у централним градским зонама (општина Стари град од 1991. за двадесет хиљада): у тим деловима града популација је старија, а у стамбене зграде се усељавају представништва разних фирми.

Нова насеља би зато формирањем општина на ободима градова добила могућност да боље креирају сопствени развој и имала би организацију територије примеренију потребама локалног становништва. Наравно, то би значило и боље локално планирање. Формирање нових општина може да донесе и нову администрацију (што није нужно) али и потребу за ,,умрежавањем” са суседним и ширим територијама где би се решавали проблеми од заједничког интереса.

Ипак, иницијативе о формирању нових општина говоре о великим разликама у функционалности локалних самоуправа, па и о неприлагођености многих од њих стварним потребама становништва. Зато је на нивоу Србије у оквиру Просторног плана републике 2010. године анализирана функционална подељеност територије. Део тог плана је и студија о функционалним урбаним подручјима као центрима којима друга насеља гравитирају. Ово може бити основ нове реалне територијалне организације прилагођене стварном стању на терену. На пример, негде аутопут тако раздвоји насеља једне општине да она са друге стране саобраћајнице бивају више окренута суседној. Или је постало уобичајено да становништво насеља у близини великог града ради или иде у школу у том граду, док им је општински административни центар у сасвим супротном правцу. Општинске границе су понекад препрека да се лагодно обавља занимање или добије услуга.Све су то разлози да се о новој организацији локалне самоуправе организују расправе, ураде студије на конкретним примерима, чују аргументи локалног становништва и, тамо где је потребно, формирају нове општине.

Доцент на Географском факултету БУ