И једна жртва је страшна

Сваки ученик завршног разреда основне школе требало би да кроз историју уме да се снађе у времену и простору, да познаје основне податке из националне и опште историје, да зна да се историјски појмови могу различито тумачити и да их препознаје. Осмаци би већ требало да препознају да ли се кроз неки текст, рецимо, пласира пропаганда или је само реч о огољеној информацији. Да би се ученици за то заиста и оспособили и у уџбеницима би требало да буде заступљен метод мултиперспективности, без обзира на то што уџбеник није и једини извор информација.

– Кроз мултиперспективност се не пропагирају неке друге, можда нама не тако прихватљиве идеје, поруке, већ се само један исти догађај приказује из више углова, указује се на постојање више историјских извора. Кроз наставу историје као хуманистичке науке ученици треба да се оспособе да истражују и да критички мисле. Метод мултиперспективност који је тренд и на Западу ваљало би да се примењује у свим темама, а посебно оним осетљивим које спајају и раздвајају народе и државе у региону – сматра др Марко Шуица, асистент на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју.

Он је такође међу стручњацима који су сачинили стандарде за наставу историје које би ускоро требало да усвоји Национални просветни савет, а и  коаутор је приручника за наставнике основних школа, вежбанке (радионице) за основце шестог разреда и уџбеника историје за други разред гимназије који бар до сада није изазвао полемике. Тај уџбеник се додуше не бави савременом историјом, већ средњим веком. Био је Марко Шуица од 2001. до 2004. и координатор Пројекта анализе и компарације уџбеника историје на Балкану.

Према његовим речима, мултиперспективност је ушла у предложене стандарде за наставу историје.

Он сматра да је веома важно и да се код ученика створи и саосећање према њиховим вршњацима из окружења. Зато се страхоте рата могу приказати кроз страдања деце, а да се при томе не помиње ни ко је почео рат, нити да се пребројавају мртви. Може то да се учини, каже, и кроз брижљиво одабрану фотографију унесрећеног детета испод које неће писати које је оно националности.

– То је један од начина за приказивање догађаја из блиске прошлости, када нема те такозване историјске дистанце. Уосталом, и једна жртва је страшна. Управо виктимизација сопственог народа, такмичење у томе ко ће више мртвих пребројати јесте проблем у земљама бивше СФРЈ. Тај концепт жртви који се јавља на Балкану треба напустити – мишљењe је др Шуицe.