Дуга пловидба до зараде

Од мноштва послова по огласима који нуде бољи живот, путовања и велике зараде, рад на туристичким бродовима је најближи ономе што агенције обећавају будућим клијентима. Чувене нафтне платформе у Северном мору, где су смене и од шест часова претешке због физичког напора, хладноће, олуја и, по завршетку (уколико се не одустане), обично с много мање новца него што је уговором најављено, изгледају као сам пакао у поређењу са радом на неком од луксузних туристичких крузера.

Ипак, и ту има опречних искустава; Воја, двадесетогодишњи Београђанин са завршеном електротехничком школом, испричао нам је "из прве руке" како изгледа рад на једном пловећем хотелу.

Овде, каже, није могао да заради за живот какав је желео. После уверавања најбољег друга, који је први отишао, да нема преваре, сви из друштва ушли су у сличан аранжман преко једне од агенција која нуди овакве послове. Пошто су у питању америчке компаније, добијање свих дозвола, полагање тестова, лекарски прегледи, писање пословног резимеа на енглеском (уз карту за Мајами и трошкове агенцији од укупно 650 евра), коштало је око хиљаду евра. За интервју са агентима компаније, тврди Воја, најважније је знање енглеског језика, пристојан изглед (без минђуше и видљиве тетоваже), али и препоруке из струке. Често се на прво укрцавање чека и пола године, али је сигурно да ће вас позвати уколико сте после интервјуа потписали уговор.

Кад су њега обавестили да му је уговор стигао и да се за три недеље укрцава у Мајамију, настала је трка за добијање визе. По слетању у Мајами две недеље је уживао на плажама чувеног америчког летовалишта до укрцавања на брод "Миракл" (чудо), са 14 спратова за 2.700 гостију и посаду од 1.000 људи.

Прве две недеље учио је о безбедности на броду, бродски језик, упознавао туристички мастодонт, али и пловио до Кајманских острва. Радио је на месту асистент вејтера (конобара) у ресторану за посаду и официре, а, како се добро показао, после два месеца прешао је на рум сервис где је поред фиксне плате од 1.200 долара месечно имао могућност добијања напојница.

– Распоред је заиста напоран: устаје се свако јутро у пола шест а радни дан се завршава негде око 23 часа, и тако осам месеци без слободног дана осим једном у недељи када се ради само за вечеру и два пута месечно када смо ослобођени рада за ручак. Поред редовног посла свако од особља има и додатно чишћење дела кухиње, палубе или неке од многобројних сала за ручавање. Има и слободног времена – каже Воја – ако се добро организујете можете да изађете и да се купате на било којој плажи коју је брод посетио на Карибима, Мексику, Панами.

– Сви запослени имају осигурање и лекарску негу, али на лекарски преглед се одлази на копно и у случају било чега озбиљнијег од прехладе враћају вас кући. За вредне и поуздане могућност напредовања је велика, а чим истекне један уговор потписује се следећи и одлази на одмор од два-три месеца кући са вероватним бољим послом у следећем уговору – прича Воја.

Најважније је, каже он, да се схвати да за тих осам месеци нема журки, излазака и забушавања. По њему, за овакав посао је много важнија психичка припрема него физичка јер се напори издрже, али проблем је контролисати се да са не направи било какав пропуст или конфликт јер одмах пада у воду сав труд и кући се одлази пре рока. Овај младић мисли да ће обновити још најмање два пута уговор да би решио нека егзистенцијална питања.