Недеље утростручења Индијан Велса

У добро разрађеној класификацији Удружења тениских професионалаца (АТП), мастерс турнири представљају по важности другу категорију турнира, вредновану са по 1.000 бодова за победника, одмах иза четири гренд-слем турнира (Мелбурн, Париз, Лондон и Њујорк) који награђују најбољег са по 2.000 поена, а испред АТП 500 турнира, међу којима је и управо завршени у Дубаију. Четврту категорију чине АТП 250 турнири као што је Отворено првенство Србије, од 2009. године.

Успон у овој хијерархији је дуг и скуп, али може вишеструко да се исплати. Калифорнијском градићу Индијан Велсу – где сутра почиње први у серији од девет годишњих мастерс турнира – тенис је у потпуности изменио изглед. Данашњи хотели и велелепни стадион на којем Новак Ђоковић брани једну од својих 10 титула из 2011. године, дизали су се – степеник по степеник – од својих почетака 1975, а прошлогодишња посећеност турнира – са више од 350.000 гледалаца – десетоструко је већа од почетне.

Пустиња пуна милионера

Индијан Велс се налази у калифорнијском округу Риверсајд, у долину Коучела, са пустињском климом и високим мартовским температурам (до 27 степени Целзијуса). Попут гренд-слем турнира, игра се протеже на две недеље, оба пола су равноправно заступљена квалитетом, а посећеност на другом по величини стадиону света далеко надмашује мастерс категорију. Са друге стране, традицијом и општим значајем, овај пустињски градић не може никако да се упореди не само са гренд-слем метрополама, већ ни са домаћинима АТП турнира далеко нижег ранга.

Средином седамдесетих, када се бели спорт уселио у пустињски амбијент, Индијан Велс је тек прешао границу од хиљаду становника, а током прошле године је та бројка стигла до 5.000. У марту се, међутим, Индијан Велс утростручује, јер је развој турнира захтевао данашњих 16.100 седишта. Пара на пару иде: важно је знати да ових 5.000 становника тренутно носи највећи проценат милионера у САД!

Првих година, турнир је рачунао на број богаташа у окружењу и био замишљен као донаторска манифестација за развој АТП. Почео је у Тускону у Аризони, па добио петогодишњи уговор 1976-80 у долини Коучела, али је због недостатка одоварајућег стадиона умало дошло до исељења у Дизниленд на Флориди.

Најзаслужнији што до тога није дошло, био је тадашњи учитељ тениса за богате клијенте Ла Кинта хотела, у долини Коучела. Порториканац Чарли Пасарел, некада најбољи тенисер САД, а тада члан руководства АТП, успео је да убеди обе стране у своју амбициозну идеју. Власнике хотела Ла Кинта –да уложе новац у стадион са 7.500 места (са могућим проширењем), а руководство АТП – у будућност пустињске тениске оазе.

Далековиди Пасарел

Наравно, Пасарел је био први директор турнира одржаног у „његовом“ хотелу 1981, али да би одржао своју идеју и место морао је да постигне максимални медијски ефекат првох година. Његова је идеја била да истовремено играју и тенисери и тенисерке, да им се пружи луксуз и да се то прочује. Помогла су му и нека незаборавна финала, као оно у којем је Јаник Ноа 1982. прекинуо серију Ивана Лендла од 44 узастопне победе. План је за првих шест година (1981-86) био толико премашен, да је 7.500 места одједном постало премало за потребе публике, а превише за останак у Ла Кинти.

Даље је све само наставак приче о успешном коцкању бизнисмена и тенисера чији се посао нагло развијао. Држећи у рукама оснивачка права и углед, Пасарел је удружио капитал са пријатељем Рејмондом Муром да на оближњем простору купи плац у Индијан Велсу и 1986. подигне још већи стадион, са 12 терена (међу њима два травната и два на шљаци), 10.000 седишта и још бољим условима за тениске звезде и њихове обожаваоце. Све је то било у хотелском насељу, на огромном простору са спортским бутицима, ресторанима… Савременици су цео комплекс оценили као право уметничко дело.

Још неисцрпљен извор зараде

На премијери, 1987. године, први пут су се укључиле најбоље тенисерке, предвођене са Штефи Граф, а Борис Бекер је узастопним титулама те и наредне године дао печат медијском лансирању. Од 1990. Индијан Велс улази у оно што данас зовемо мастерс категоријом и постаје један од само шест турнира (укључујући и гренд-слем квартет) са врхунским нивоом за оба пола.

Ако је неко помислио да су Пасарелу три улагања и два градитељска пројекта била довољно за првих 20 година – преварио се. Капитал је тражио даље обртање, реноме турнира је довео 2000. до градње Тениског врта у Индијан Велсу, чије централно место дана чини сатдион са 16.100 места. Током свог постојања, турнирске награде су порасле од 250.000 долара до изнад пет милиона, а гледаност од 25 милиона домова до милијарде. Славећи 35 година турнира, Чарли Пасарел је 2010. коначно могао да прода део својих акција новом власнику Лерију Елисону, а остали спонзори се и даље утркују у учешћу. Колики су потенцијали зараде од тениса који данас играју Ђоковић, Надал, Федерер и остали, говори и податак да је Елисон већ на почетку свог управљања организовао хуманитарни турнир славних и тако прикупио донацију од – милион долара.

М. Ковачевић