Браћа Рибникари

Пре неколико месеци, у једном друштву, где се неки Србин из Угарске бунио у именима и у јунаштву браће Рибникара, мени је пала у део част да светлим делима браће Рибникара осветлим неспоразум.

– Да се објаснимо, господине. Од три брата Рибникара, да изоставимо лекара Рибникара, који, као такав, рецимо да није био у непосредној животној опасности и ако су на његовим превијалиштима на Куманову и Прилепу зујали куршуми и гранате, и ако је у бугарском рату недељама радио у леси колеричних. Остају два Рибникара, два капетана, два борца у ланцу. И сад чујте:

Обадва брата

У обадва рата

Обадва брата,

У обадва рата

Је л’ доста?!...

Доста је било, више није ни смело, ни могло бити, јер је предстојао и трећи рат, и трећа последња и најљућа борба, и најстраховитији напор дивног покољења, које је предузело да митским јунаштвима и жртвама назида Велику Србију, Свесрбију!

Прекјуче је кроз телефон запиштала једна од најцрњих вести:

– Обојица, обојица! Обадва брата Рибникара!

Та црна вест ми је, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела.

И док су у једној половини рањеног мозга и срца пиштали бол и огорчење: Отаџбино, јао, зар си таква мајка!

у другој половини рањеног мозга и срца су кликтали срећа и понос: Отаџбино, хвала, што си таква мајка!

Је л’ доста?!...

Чуј последње стихове из српске канцоне овога века:

Обадва брата

у трећи рат

Обадва брата

Из трећег рата

Не дошли!

Мртви Рибникари су два порушена стуба "Политике", погинули Рибникари су два уздигнута стуба Велике Србије!

Плачем за вама, Владиславе и Дарко!

Клањам се до земље сени браће Рибникара!

Соко Бања

Исидора Секулић-Стремницка