Криза средњег доба

Људи често гледају на кризу средњег доба са подсмехом. За то су криви случајеви када средовечни мушкарци нагло подетиње, почну да изигравају момке, промене начин одевања, фризуру, купе спортски ауто и уђу у везу са двадесет или тридесет година млађим женама. Одатле долази и израз плејбој, што на енглеском дословно значи – онај који изиграва момка. Међутим, криза средњег доба је далеко озбиљнија и комплекснија појава коју данас, често неупадљиво, у све већем броју проживљавају и жене и мушкарци.

Да би се појавила криза средњег доба није довољно да неко мисли да се нашао на самом прагу старости. Потребно је да према предстојећем животном периоду има негативан став, да прелазак доживљава као велики губитак. Оно што се губи је део свог идентитета, нешто позитивно ће бити замењено нечим негативним, тако да је ово првенствено криза идентитета. Велика већина ову интимну кризу проживљава у тишини, помало депресивно, носећи се са губитком.

Када започиње криза средњег доба? Код различитих људи различито. Тачан одговор је да криза код некога започиње онда када дође у године када сматра да започиње старост. За неке је старост онда када више не могу о себи да мисле да су млади, па криза започиње у четрдесетој. Код других је то педесета, педесетпета или шездесета година. По правилу су то округле бројке. Код жена је почетак кризе повезан са сигналима губљења биолошке способности да рађају децу.

Мало је познат податак да постоји званични почетак старости: у седамдесетој. Претходни званични почетак старости у шездесет и петој је, због општег продужења животног века, померен за пет година.

Да ли свако мора да доживи ову кризу? Људи који немају негативан став према трећем животном добу већ га виде као начин да квалитетно живе не доживљавају ову кризу. Исто тако постоје читаве културе у којима је непозната ова појава. То значи да криза није биолошка датост, да спада у домен психологије.

Нечији став према старости зависи од тога какву представу има о старости. А на Балкану није тешко стећи веома негативну представу о старости. Људи који остаре једноставно отпишу сами себе. Престају да се интересују за спољашњи свет, социјални свет своде на породицу и старе суседе, одустају од будућности. Повлаче знак једнакости између старости и болести, немоћи, смрти.

Уверења о старости су веома важна јер када неко остари он почиње да живи управо та своја уверења о старости. Тада улази у унапред зацртану улогу старе особе јер мисли да друкчије није могуће. Зато треба учити од оних људи који старе на леп начин, који живе квалитетно упркос годинама, али у складу са годинама.