Уникати без јефтине креативности

Хаљине, блузе, кошуље, сукње, пелерине, сакои, мантили, капути непоновљивих кројева, несвакидашњих дезена, сашивени од најразноврснијих материјала, украшени уникатним детаљима… па онда не чуди што су се даме истанчаног укуса окомиле на експонате продајне изложбе на којој је стотину дизајнера представило своја уметничка дела. Толико жена које воле да и гардеробом одударају од клишеа среће се само на омиљеној им манифестацији под именом „Мода за понети”.

У новој сезони, пролећном издању и после дуже паузе опет je успела да изобличи два спрата Европског центра за културу и дебату „Град”. Претворила их је у огроман гардеробер, где је места било за ситнице које живот значе и популацију која у њима ужива. Све што у чему би неуобичајено одевена дама парадирала главном градском штрафтом, лежала на плажи, бирала воће на пијаци, бранила докторску дисертацију… од ципела до наочарa за сунце креативци су запечатили маштом.

Да ли мајицу, панталоне, рукавице, брош, прстен, минђуше, рајф, кравату, торбу, каиш или од свега по нешто док не опусти новчаник – мотало се по главама нежнијег пола расположеног да куповином униката оплемени личну колекцију крпица које се не производе серијски и да су бренд коштале би три товара блага.

Камен, керамика, стакло, пластика, кожа, памук, свила, сатен, вуна, пластика… и од чега врло маштовити не могу замислити, најмаштовитији су успели да направе накит, гардеробу, декоративне предмете за улепшавање простора. Ко каже да се од бундеве не могу направити лампе није крочио на овај базар. А с њега су најсмелији односили на раменима торбе за које би се издалека рекло да су прави предратни „телфункен” радио-апарати. По принципу „колико пара – толико музике” оне нису биле јефтине. Четвороцифрене цене истакнуте на експонатима потврдиле су да креативност кошта. Најбоље су се продавали брошеви, минђуше и наруквице, али ниједна тезга није опустошена.

– Кад ме питају зашто огрлица кошта 2.000 динара не могу а да се не насмејем и објасним да није материјал једино што наплаћујем. У цену су урачунати дани рада, гомила идеја, размишљања, посвећеног рада. У изради накита не користим готове производе. Сваку перлу правим сама и немам појма како ће изгледати на крају. Неке су украшене по угледу на скулптуре из Лепенског вира, на некима су утиснути печати с персијским мотивима. Измишљам, комбинујем облике и боје, на глини остављам отиске у ходу док ми се не учини да би све што бих још додала било сувишно – објаснила је Јелена Ристић-Опачић, по звању археолог по опредељењу дизајнер накита.

М. Симић-Миладиновић