Кад аплаузи утихну

Србија је добила кандидатуру за чланство у ЕУ и тиме направила до сада најважнији корак на путу који је изaбрала пре једанаест година. И док би та вест до пре само коју годину наишла на опште одобравање и подршку домаћих политичара и јавности, данас су реакције подељене. Већина и даље сматра да је чланство у ЕУ национални интерес Србије која „само на европском путу” може наћи решење својих проблема. Део јавности, међутим, сумња у то питајући се није ли цена уласка Србије у ЕУ превисока и да ли је пољуљана унија уопште у стању да Србији понуди ослонац какав су некада имале земље „источног” и „јужног ширења” ЕУ. Штавише, криза кроз коју пролазе ове друге (Грчка, Шпанија и Португалија) доводи у питање сам развојни модел уније.

Тако је и у Србији на дневни ред дошло питање „цене Европе и цене не-Европе” којим су се својевремено бавиле чланице ЕФТА. Шведска, Финска и Аустрија су закључиле да би за њихове привреде „цена не-Европе” била превисока и 1995. године су ушле у ЕУ. Швајцарска, Лихтенштајн, Норвешка и Исланд закључили су супротно и до данас су остали изван ЕУ иако су приступили „шенгену” и неким другим споразумима ЕУ. И једне и друге, међутим, пажљиво су израчунале политичке и економске добитке и губитке чланства у ЕУ и на основу тога донеле одлуке. У Србији, осим ретких покушаја (М. Црнобрња), до сада није направљена озбиљна процена a аргуменатe за и против уласка у ЕУ износестранке сходно њиховим виђењима и изборним интересима.

Као и у претходном случају, у прилог уласка Србије у ЕУ највише говоре економски мотиви: Србија је европска земља окружена чланицама ЕУ, њени највећи трговински партнери су земље ЦЕФТА и ЕУ, из уније је у Србију дошла највећа помоћ а њен привредни и технолошки развој последњих једанаест година био је ослоњен на ЕУ. Криза „еврозоне” упућује на тражење алтернативних тржишта изван Европе у Русији и земљама трећег света. У случају Русије то је и пожељно и могуће због споразума о слободној трговини. Искуство, међутим, говори да су у привредним односима са далеким земљама такве могућности веома мале. Србија нема много производа чији се извоз у далеке земље исплати.Cрпски грађевинци данас имају жестоку конкуренцију на тржиштима Магреба и Блиског истока a Србија више нема банке које би могле да прате и кредитирају извоз и грађевинске радове на далеким тржиштима.

Кандидатура неће Србији донети већа средства од оних које већ добија од Европске уније (око 200 милиона евра) и тек би после 2014. могла рачунати на нешто већа средства али чак ни тада на фондове какви су некада стајали на располагању Грчкој, Шпанији и Португалији. Главне користи од кандидатуре због тога би ваљало очекивати од приватних улагања иако ни ту не би, због кризе „еврозоне”, у скорије време могли очекивати чуда. Раст улагања би се могао очекивати само на средњи и дуги рок и у том погледу подаци охрабрују: прошле године страна предузећа у Србији су била једина која су имала раст запослености (15 одсто), извоз на тржишта ЕУ забележио је значајан пораст и у његовој структури расте удео производа вишег степена прераде. На пример, највећи извозник из Србије у Немачку прошле године био је Сименс а наредне године највећи извозник у Италију би могао постати Фијат.

Најчешћи аргумент који се код нас наводи против уласка у унију је Косово пошто се, с доста аргумената, упозорава да унија неће прихватити „нови Кипар” то јест улазак земље „која нема решена гранична питања са суседима”. За Србију Косово није и неће бити сусед и, по свему судећи, ово питање ће оптерећивати сваки наредни корак Србије у односима са унијом, као што је то било и током последњих шест месеци. Искуство, међутим, говори и да је време приближавања чланству у ЕУ уједно и време које нуди највише могућности за решавање спорних етничких и територијалних питања. Тако је било у случају Ирске и Велике Британије (Северна Ирска), Аустрије и Италије (Јужни Тирол), Шведске и Финске (Оландска острва) и др. Другим речима: уколико неко спорно етнички или територијално питање уопште има решење онда се оно налазило управо пред вратима чланства у ЕУ.

Свакако, остаје могућност и да Косово, највеће од свих сличних питања данас у Европи, нема решења у овој генерацији или да ослабљена ЕУ више нема она средства и инструменте којима је помагала решавање сличних проблема у прошлости. Упркос недоследностима Еулекса и грешкама европске дипломатије у вођењу преговора између Београда и Приштине унија ипак остаје пожељан оквир за решавање косовског проблема. За сада само европски оквир преговора спречава ескалацију српско-албанских односа у нови оружани сукоб. Друго, Косово је било и остало европски проблем а деведесете су показале да мешање ваневропских земаља у њега доводи до озбиљних поремећаја и у самој Европској унији. Иако притисци на Србију поводом Косова неће престати она ће као кандидат за чланство у ЕУ вероватно имати и нешто више могућности и разумевања да на њих одговори.

Стога би и закључак могао гласити да ће у Србији песимисти рећи да је кандидатура дошла прекасно и да више нема сврхе за Србију, оптимисти ће рећи да је само дошла у неповољном тренутку и да би требало сачекати да ЕУ изађе из кризе док би реалисти и у постојећим околностима морали потражити све могућности, како познате тако и скривене, које нови статус Србије доноси. То би, вероватно, требало да буде и једна од главних тема текуће предизборне кампање.

*Професор Факултета политичких наука