Шта има ново?

Године 1805.након победе код Остерлица Наполеон Првије у Паризу себи подигао споменик начињен од 133 заробљенa топа изливенa у велики стуб. На врху свега тога: Наполеон као бог Марс. Некима он то није био, и већ 1816. пропада први покушај да се његова статуа скине. То полази за руком Бурбон династији: топе ово знамење да би имали материјал за споменик другом владару, Анрију Четвртом. И њихова владавина пролази па се као замена за Наполеонову статуу прави она која велича ЛујаНаполеона, који ће се касније назвати Наполеон Трећи. Међутим и он није дуго истрајао па за време нове владавине, овога пута Париске комуне, сликар Густав Корбе 1871. године предлаже да се цео објекат поново сруши,а статуа пребаци у оближњи хотел. То није прихваћено и Французи комплетно руше споменик. Париска комуна нестаје а нова власт 1874. поново поставља споменик, овога пута поново са Наполеоном Првим, значи онако како је било на почетку.

Године 1977. НАСА је послала ,,Пионир 10”и ,,Пионир 11”, капсуле које су на свом путу у свемир понеле металне плоче на којима је забележеновреме поласка као и њихово порекло. По плану, те капсуле су нешто што би остали корисници свемирског саобраћаја требалода нађу и протумаче као пријатељски позив да посете Земљу. Много амбициозније и информативније податке о Земљи нешто касније НАСА шаље путем „Војаџера” једани два. Ове капсуле садрже информације у звуку и слици. Комитет који је водио чувени др Карл Саган укључио је математичка, хемијска и физичка правила, структуру ДНК, Бахов бранденбуршки концерт, музику ЧакаБерија, звукове ветра, олује, птица, китова, као и 55 звучних поздрава добродошлице на различитим језицима. Били смопоносни што је у поздраве ванземаљцима укључен и звучни поздрав на тадашњем српско-хрватском језику који гласи: „Желимо вам све најбоље на нашој планети”. Неко време није престајало одушевљено чекање да се ванземаљци одушевљено јаве. Колико се зна,они то службеним путем још нису учинили али ако пустимо машту да ради свој посао и одједном код нас са планете Канца-Манца експресностигну три незнанца и поставе питање: „Добро, ето од 1977.па до данас, шта има ново?”

Шта да им одговорим? пита ме Мики. Компликовано је објаснити зашто су се држава, језик и људи распали и раставили, некада је компликовано упамтити нова имена старих улица, разумети зашто су неки споменици нестали намерно или се чека да их зуб времена сруши.Пролази прекрштеним улицама и гледа места где су некада стајали споменици који су припадали неком старом времену које покушавамо да дефинишемо на нови начин. Пред изборе хвата ме језа од нових историјских сазнања и дефиниција, каже Мики.Као да обрада историје или наших рана почиње обрађивањем споменика, мењањем имена улица. А можда то стално радимо јер се те промене једноставније и ефикасније спроводе од обећаних?

Споменик Наполеону Првом, споменик прошлом времену, прецима и бурним променама стоји недирнут 138 година, као споменик који каже да га не треба дирати без обзира на то да ли је Наполеон Првибио добар или није, једноставно споменик нације, државе, историје коју не требамењати већ прихватити билa она славна билаболна. То би било објашњење времена, економско би било да је Французима дошло у главу преко џепа јер свако поновно скидање-враћање дебело кошта. Поред тога,историја и урбани развој пружају довољно простора изградњи нових улица и подизању нових споменика, укључујући и оне који су се борили против Наполеона.

Док ми сервира приче о Наполеону и ванземаљцима Мики каже да се одавно осећа изгубљеним. Рођен у једној улици, одрастао у другој, каже да ако овако наставимо умреће у трећој а да се никада није селио. Неке улице и даље зове онако како су се звале, неке споменике више не памти, буни га ко је у ствари заслужан. Тешим га да не мора ништа да објашњава. Шанса да неко због капсула сврати до нас јако је мала јер ће се оне следећем планетарном систему приближити тек за око 40.000 година. За сада информације о тадашњем стању лутају као поруке у боци по космичком океану, личе на збуњеног Микија који лута својим градом.