Хрватска: Леви и десни уџбеници

Од нашег сталног дописника
Загреб – Уџбеници историје за основношколце једна је од оних "врућих" тема које већ дуже време потресају и хрватско школство, али и политичке структуре одговорне за тај сегмент хрватског друштва. Годинама се чују озбиљне критике о једностраности и искључивости нарочито у уџбеницима за завршне разреде основне школе који обухватају и најновију историју.

Посебно се то односи на уџбеник за осми разред и поглавља у њему као што су Други светски рат и недавни грађански рат у СФРЈ кроз који је настала и самостална Хрватска. Ово "грађански" треба схватити као "уметничку слободу" аутора овог текста, јер службена Хрватска такво нешто не признаје, већ недавни рат тумачи искључиво као "српску агресију на Хрватску".

Уџбеници су у међувремену добили и озбиљне критике међународне заједнице која и кроз овај сегмент оцењује способност земље да се укључи у европске интеграције, а садашње Министарство просвете одлучило је да проблем превазиђе на "соломонски" начин: расписан је јавни конкурс за израду тих уџбеника који морају да садрже одређене смернице које је дефинисало Министарство, а, за осми разред, недавно је усвојено чак пет таквих уџбеника, различитих аутора и издавача. Остављено је наставницима да изаберу онај по којем ће предавати новију историју својим ученицима.

Ни то, међутим, није прошло без проблема. Прво је Поверенство за уџбенике (стручно тело именовано од Министарства просвете) неколико пута враћало предложене уџбенике на дораду или измену одређених делова у складу с оним како је ту тему нормирало Министарство у својим упутствима, а затим се жестока полемика развила и међу самим историчарима, да би све то било крунисано јавним протестом 18 академика и 10 историчара који су од Министарства захтевали да повуче из употребе два од пет одобрених уџбеника за осме разреде. Главно образложење било је да се у њима морају спровести "стручно утемељени исправци када је реч о домовинском рату, те о другим важним темама и особама новије хрватске историје".

Потписници, као што су академици Иван Аралица, Стјепан Бабић, Дубравко Јелчић, Ивица Костовић и други, у свом писму наводе да је "више него жалосно да се аутори уџбеника који би хрватским ученицима требали говорити о најновијој прошлости, ’рукама и ногама’ боре против позитивног приказивања таквих судбоносних и важних догађаја као што су ’Бљесак’ и ’Олуја’".

Захтев за повлачење упутили су против уџбеника аутора Снежане Корен (издавач "Профил") те Крешимира Ердеља и Игора Стојаковића ("Школска књига"), који су – да би апсурд био већи – међу три најпопуларнија уџбеника за која су се до сада одлучили наставници историје.

Узнемирене академике и њихове истомишљенике међу историчарима, како се показало, највише је узбудило што је у тим уџбеницима наведено да су ратни злочини током протеклог рата почињени и са хрватске стране, док они уџбеници "који им одговарају" уопште не спомињу да су ратни злочини почињени и над српским цивилима који су остали у Крајини.

Главни гласноговорник критика ових уџбеника, Јосип Јурчевић из Института "Иван Пилар", међутим, сматра да треба повући свих пет одобрених уџбеника историје, јер "сваки од њих варира тезу хашког тужилаштва о равноправности кривице". "У уџбеницима се доминантно препознају субјективна опредељења аутора. Деци из овако написаних уџбеника неће бити јасно шта се тачно догодило, како се догодило, које су последице рата, ко је добар, а ко лош. То би требало забринути родитеље", тврди он, а посебно му је засметао одломак који је Сњежана Корен у свом уџбенику пренела из књиге француског новинара Ива Хелера (током рата је разговарао са Србима у Загребу), који гласи: "Бити данас Србин у Загребу, главном граду Хрватске, значи имати јаке живце због стања у којем потпуно влада безумље".

Још више га је узнемирила опаска ауторке Корен, која је додала како је паралелно с ескалацијом рата у деловима који су били под контролом хрватских власти расло неповерење и непријатељство према српском становништву, па је "било отпуштања с посла, деложација из станова, уништавања имовине, па чак и убистава, а из тих делова Хрватске се иселило више десетина хиљада Срба". "Таква теза компромитује овај уџбеник и чини га необјективним и у научном и у васпитном смислу", закључује Јурчевић.

Његов сличномишљеник Стјепан Бекавац (аутор конкурентског уџбеника који су сами историчари оценили као "најконзервативнији и најкроатоцентричнији" и који је заузео друго место на листи популарности код наставника историје) о томе напомиње: "У сваком рату постоји злочин. На правосуђу је да то истражи. Тиме не треба замарати децу, а посебно не у осмом разреду. Док наука то не истражи – све су то лични судови".

Проблеме с одобравањем уџбеника имали су и коаутори Крешимир Ердеља и Игор Стојаковић, за чији уџбеник се на крају определило највише наставника историје. Књига им је три пута враћана на дораду, али нису пристали да се из њега избаци реченица у којој се наводи како су "српској пропаганди која је српско становништво плашила тиме да Хрватска све више постаје слична усташкој НДХ, својим неодмереним изјавама допринели и неки хрватски политичари".

Слично је прошла и Снежана Корен, којој је државно Поверенство за уџбенике замерило и тражило да из потписа испод слике кардинала Степинца избаци реченицу која гласи: "Његово држање за време рата, тј. је ли довољно оштро и одлучно иступао против усташког режима, и данас је предмет расправа". Такав захтев оценила је као "близак цензури", па на њега није пристала, већ је из уџбеника избацила цео текст о Степинцу.