Моћници света, пазите се

Свето тројство постоји! И у секуларном свету. Један део тог Тројства за мене је Брус Спрингстин, музичар кога сам открио тек пре десетак година. Баш као и свако ко је мало дубље завирио у његову музику, у речи које овај стихоклепац из Њу Џерзија спаја већ 37 година, тако и ја више нисам могао да престанем да га слушам.

Сваки Спрингстинов албум је спектар емоција кроз који слушалац пролази заједно са јунацима који јуре аутомобилима, удварају се девојкама на трему или краљицама супермаркета, који су спремни да изађу из помрчине у којој живе и који постављају и питања која вас баце у размишљање попут оног „Is a dream a lie if don’t come true, or is it something worse”. (Да ли је сан лаж ако се не оствари, или је нешто горе).

Често погрешно интерпретиран као гласник америчких сељака који величају Америку песмом „Born In The USA” а која је све сем величања Америке (прочитати речи песме), Спрингстин је у ствари пиар обичног човека. То је чинио кроз сваки од својих претходних 16 албума, а то чини и сада када се на тржишту појавио његов 17. студијски албум назван „Wrecking ball” кроз који описује како изгледа свет у којем живимо. Кроз своје стихове прича приче које је свако од нас негде већчуо. О проблемима и изазовима сваког од нас ко је на својој кожи осетио ефекте светске економске кризе.

Кроз назив албума (у питању је тешка гвоздена кугла која је закачена за кран и којом се руше велики објекти), а и истоименом песмом Спрингстин је отпевао да је прекипело свима и да је дошао ред да се чаше подигну увис и извуку те кугле, да се покаже где је место похлепним лоповима и баронима пљачкашима, који се слободно шетају улицама. То је за Спрингстина – пакао.

Комбинујући рок, госпел и кантри, само онако како он то најбоље уме, Спрингстин отвара албум песмом у којој критикује свет у коме свако брине само за себе, а потом у песми „Easy money” помиње дебеле мачке којима је све смешно (сећате ли се људи са Волстрита који су пили вино и осмехивали се док су са прозора посматрали демонстранте из покрета „Окупирај Волстрит” који су спавали у шаторима). Пева и о журки банкара на брду која постаје све бучнија, док у подножју људи падају у окове. Уз помоћ Томија Морела из „Rage against the machine”, али и уз звуке маријачи труба, говори нам како свако од нас мора да буде стручњак за све. Ипак, као што све не траје довека, тако ће и ово проћи, па Спрингстин почиње да пева и о нади, о сунцу које ће поново изаћи и новом дану. Тешка времена долазе, тешка времена одлазе. Опет ће доћи, али ће опет и проћи, каже Спрингстин.

Као што је Ђорђе Балашевић певао о злобним деведесетим, и у једном тренутку им поручио „Ма, је…. се, деведесете”, тако је и Спрингстин опевао економске „деведесете” које нису само утицале на његове сународнике већ и на читав свет, и у истом стилу као и Балашевић послао поруку моћницима да се пазе, јер су грађани света много бесни.

Новинар