Придавити их или слушати?

"Служио сам под трима нашим партијским владама. Ниједна није о здрављу овог народа хтела ни да мисли – а камоли што да уради". Писао је 1893. године др Лаза Димитријевић, у бестселеру "Како наш народ живи". Као општински лекар био је део власти, јер је тада здравство Министарству унутрашњих дела припадало, но баш с тог свог положаја није могао да дејствује.
"Представљај ти полицијским властима колико хоћеш, да се уклони нешто шкодљиво за здравље народa у неком крају, капетан ће тај акт дати да се заведе и бајаги написати да се изврши... Само што због неизвршавања ниједан капетан, ниједан писар није ни опоменут био, a камоли кажњен. А кад је једном један пијани узвикнуо: ′Живео Гарашанин!′ одмах је ухапшен и кажњен са 15 дана затвора."

У Србији је и тада био безвредан људски живот. "Бадава што лекари реферишу, да се у том и том селу озида чесма или забрани појење стоке на том месту – то за време мог лекарског службовања нигде није учињено... А од срдобоље (цревних зараза) сваке године хиљадама умире. Нису то цифре произвољне. Нека санитетске власти – које таквих података немају или их крију – потраже од свештеника округа шабачког број умрлих од срдобоље из 1891. године, па ће видети да их је претерало хиљаду."

Оријентално наслеђе? Мурдарлук? Mенталитет!? За доктора Лазу биле су пусте приче. Сличне оној да сe недостаци демократске власти могу само апсолутном владавином исправљати. Народ је неук. (Данас и слуђен.) И, ту је чвор. Али је спреман да послуша. Но, нема кога. Локална власт уместо да учи народ и помаже му ( јер ако "... држава не може да купи свакоме гуњ и чакшире, може барем да у сваком селу сазида по једну добру чесму...") она га завађа партијским својим кошмарима; будући да је једино свом партијском врху одговорна. Министри, опет, играју како им партијски одбори засвирају. А народ гине идући врачарама.

Но кад и лекар у политику оде, немоћан је. "Једном се нађем с једним својим колегом, послаником, и споменем му да би у санитетски закон требало да се унесе да сваки лекар у државној служби мора барем једном у току 5 година да оде на универзитет најмање три месеца ради освежавања медицинске науке. А он ми одговори да сад решавају прече ствари. И, одиста, после неколико дана – краљицу протераше."

У време доктора Лазе власт је кукала како јој је лекара, ето, мало. Данашња вапи: превише их је. У оно време беше мало и апотека. Данас их има на сваком ћошку. Но, власт једнако чупа косе: дадосмо силан новац на – лекове. Ето, видите откуд нам – несташице. Па, ко преживи.

Нема партије која свој здравствени одбор данас нема. Јер у здравству се врти не мала пара. Ко да одоли? Што ближе власти већи колач.

А добро дође да се под тепих гурне по која докторска брљотина, заташка, одложи, па заборави. Што јача партија тим су силнији њени "здравствени одборници". Све име до имена, само грми; сва су им врата широм отворена; а уста пуна слатке приче. Но, каква вајда? Углед лекара никад гори. Ко не би барем да млатне, малчице придави "свога"!?

Част пониженима из те професије, који радни век свој проведоше у бољу будућност уздавши се, верно служећи Хипократа; који кукавне своје пензије (инвалидске, не инвалидске, принудне, добровољне) платише које живцима, које здрављем, а од пијавице зване политика за свог живота зазираху. Ама не пијавице – љуте гује.

Јер, осим што лекаре нико не слуша, данас нема ни ко да их брани. Чак и кад их лемају, пљују, киње на правди Бога. Заслужили су јер не умеју, не знају, можда и неће да се бране. (Осим подмукло: нехатом, небригом, па и незнањем.) Јер, једни гладе, мазе и пазе ону гују, док други од ње зазиру, па се крију. Могу сирене, које загађеност те ове те оне наше вароши сваки час оглашују, пробијати чак и лекарске уши. Могу и воде хемијским отпадима бити затроване. Може и вест о прегледима основаца у Пироту, да сваки четврти ученик има лоше држање тела, (а зашто, да није можда због оне тешке претешке ђачке торбе?) кроз нашу штампу да пројури. И да је пола становништва у Србији депресивно, те нам на свакојаке пилулице оде већ грдан новац. Ништа за то лекари – њих 25.000 у Србији – на све то ћуте. Ћуте и "одборници", они здравствени, листом. 

А комора? (Она која је 1893 у Србији, баш кад је и објављен бестселер доктора Лазе, основана, а укинута 1944. још за трајања оног рата, па, рекло би се, недавно обновљена.) Која би морала и да се оглашава, лекаре брани, а и кажњава, па кад устреба да загрми...

Ех... И то је опет иста она доктор Лазина прича. Кад тамо буду, по коморама, махом они који о врату не држе ону пијавицу, и не гладе је, и не истичу, те њоме нису, јер и не могу бити, опако затровани, од тог трена може се рачунати и видан напредак здравља у народу, које уз висок лекарски углед а и високу лекарску одговорност увек иде.

Редовни професор Београдског универзитета